Знао сам ја одавно да ме поједини мужеви и зетови употребљавају као страшило. О, још како сам добро дошао каквом грешном зету кад му се наврзне на врат ташта. Кад му се поломи све оружје у борби са тим јаким непријатеље, а он тек очајно узвикне:
„Ићи ћу Бен-Акиби, па ћу му рећи каква си.“
„О, избенакибили се да Бог да и ти и он!“ одговори му ташта, па наставља даље рат.
А колико пута муж пропрети жени да ће јавити мени ово или оно. Приметио сам ја то и на забавама и у позоришту и на корзу у Кнез-Михајловој улици, како се жене подгуркују кад ја прођем, како заћуте усред најлепшег и најслађег разговора. Све ја то знам, али што до сад нисам знао, то је да мајке плаше децу са мном.
Оно кад би то била она старија деца, па не би ми криво било. Нека их, нека се плаше од мене, тим боље за њих. Али и за малу дечицу ја већ важим као страшило. То сам тек јуче сазнао.
Посетио сам госпођу Дану коју већ тако давно нисам видео. Понео сам у џепу и бомбона за њену малу Милкицу коју никад без бомбона не би могао припитомити. И таман ми је дете село на колено а мајка тек поче:
„Могу вам се похвалити, сад је Милкица много боља.“
„Тако, мило ми је.“
„Пре није хтела за бога дати да јој се мије глава; па је трчала по улици као какво мангупче, па је грозно прљала кецељице; па је била рђав ђак у школи, па је цепала књиге.“
„А сад?“
„Е, сад све то ни чини. Сад лепо слуша.“
„То ми је мило, што је Милкица увидела да оно не ваља.“
„Та није она то увидела.“
„Него.“
„Знате, покушала сам сва средства; казнила сам је ручком, остављала сам је без нове хаљине, и истукла сам је по који пут, па све то није помогло.“
„Но шта је помогло?“
„Ви.“
„Ја.“
„Да, сад је плашим вама. Што год уради а ја јој кажем да ћу јавити вама па ви да метнете у новине.“
„Хвала лепо, то ми врло ласка.“
„Ето, ето душо“, окрете се сад госпођа Дана Милкици, „то је тај Бен-Акиба. Па сад само гледај па испрљај ту кецељу“.
И госпођа поче и даље плашити дете.
„А кад донесеш белешке из школе па ако не ваљају а ја ћу право Бен-Акиби.“
А дете ме гледа у очи па само што не каже: Зар и то?
„Па онда ако ти учитељица још напише да си рђавог владања, но да видиш шта ће бити преко новина.“
Али код тих речи дете се окуражи па се окрете мајци.
„Не, што се тиче владања, Бен-Акиба води рачуна више о владању матера него о владању деце. Јел’ тако, чика Бен-Акиба?“
„Тако је, душо моја, тако је!“
Госпођа занеме пред том истином. Занемех и ја, али се кренух сигуран да госпођи Дани неће више пасти на памет да плаши дете са мном.