Е па лепо сте се омастили овога Божића. Имали сте масне печенице, ја сам вам написао доста масан фељтон; право је сад да поправите мало стомак.
Препоручујем вам да узимате три пут дневно соду-бикарбону, а ја ћу вам са своје стране помоћи тиме што ћу данас написати једну сасвим посну ствар. Причаћу вам како сам ја провео Божић а уверавам вас да од тога нема посније теме.
Ви сте сви, разуме се, јели о Божићу прасе. Једете га још и данас и све лижете прсте. А знате ли шта сам ја јео? Првог дана Божића јео сам супу и римфлајш, другог дана Божића јео сам такође супу и римфлајш, а данас сам ручао крменадле, колико да и за мојим столом замирише свињетина.
Остао сам без прасета и то, замислите, пошто сам га видео већ и сагледао, пошто сам га имао у својим рукама.
Купио сам лепо прасе као и сваки други домаћин што га је купио и то још у петак кад су били јефтинији. Донео сам га кући и сви смо га редом пипали и узвикивали: „Охохо!“ Прво сам га пипнуо ја и узвикнуо: „Охохохо!“ па онда моја жена, па ташта, па свастика, па деца па онда и куварица. Сви су га редом пипнули и узвикнули: „Охохохо!“
Па не само то, него сам по савету таштином звао и попа те да очита прасету пре но што ће се заклати. И кад је све то било готово, пришли смо мирне душе редовним пословима.
Жена је измила децу и везала им грдне чалме око главе; ташта је метла слачицу око врата да јој попусте жиле и огрнула се једним ћилимчетом па села крај фуруне; свастика је кројила и поправљала на себи неку белу балску хаљину; жена, разуме се, метла је два кромпира и везала главу а на руке натакла беле рукавице те их чисти бензином; куварица је обукла моје старе чизме да би могла у снегу трести ћилиме а ја сам се бријао.
И усред те идиле, док је свако био у одем своме послу, улете куварица у собу с метлом и дрекну:
„Утече прасе!“
Можете мислити како пуче тај глас као бомба. Писнусмо сви једногласно па нададосмо се за прасетом. Напред ја, гологлав, насапуњан, са пешкиром везаним око врата; замном моја жена са кромпирима око главе и белим рукавицама на рукама, па за њом ташта са слачицом на врату и огрнута ћилимом, па онда свастика са балском сукњом за њом куварица са чизмама на ногама оружана метлом а за њом „двоје деце лудо“ са чалмама око главе.
Ја сам лично преузео команду том војском. Непријатељ је нагло узмицао али смо и ми стално напредовали и то без икаквих жртава. Једнино што је успут ташти спала слачица а жени кромпири. Иначе је у мојој војсци владао врло крепак дух — очајно је летела напред ка победи.
Прошли смо тако две три улице београдске док тек непријатељ улете у нечију авлију. Ја одмах предузмем енергичну команду и распоред војске. Тешку артиљерију — то је моја ташту — оставим на вратима; брдску артиљерију — жену и свастику — распоредим по авлији, тако да могу доминирати целим тереном; куварицу оставим у позадини код нужника а стрелце, децу с чалмама распем у ланац. Ја сам предузмем извидницу.
Рачунали смо да је победа сигурно наша али, разуме се, у ратним походима и најситнија околност измени ток борбе. На плоту је била једна рупа кроз коју се прасе провукло и отишло у сасвим другу малу. То значи да би свака даља борба била узалудна.
Вратили смо се с бојишта као Наполеонова воска из Москве. Снег је вејао и засипао стазе, ја сам ишао напред погнуте главе а за мном моја војска сломљена и сатрвена… А снег је и даље вејао, вејао, вејао а неко тамо у далекој махали, већ је ваљда пипао моје прасе и узвикивао: „Охохохо!…“
И док сам ја очајно очекивао Божић, дотле ме је тешио једино глас да је и г. Министру Унутрашњих дела тако исто утекло прасе. Замислите тај малер да и г. Министрово прасе утече, да и г. Министар остане без прасета као и ја; да ја и г. Министар будемо исте судбине.
Замислите још ако су г. министрово и моје прасе били у договору и на тај начин створили извесну везу измеђ наших двеју кућа?
Али г. Министар, разуме се, није као ја организовао војску па јурио за прасетом. Он је просто телефоном јавио Управи вароши Београда:
„Ало.“
„Ало!“
„Утекло ми прасе!“
Управа вароши Београда одмах је јавила телефоном те свима квартовима:
„Ало!“
„Ало!“
„Утекло је г. Министрово прасе!“
И сад замислите старешине квартова па замислите писаре и замислите да се све догађа о Божићу а да се о Новој Години припремају извесна унапређења. Можете мислити већ како је сваки писар у себи помислио:
„Но, ово ми прасе може још и класу израдити.“
И онда, свако је легао на посао. Видиш тек иде писар из кварта варошког а за њим жандар и носи прасе. Иду право министровој кући.
„Г. министре, част ми је известити вас да сам предузетом истрагом одмах пронашао прасе.“
Мало после, видиш упутио се писар кварта врачарског а за њих жандар и носи друго прасе:
„Г. министре, част ми је…“
Не прође ни двадесет минута а ево га тек писар кварта савамалског а за њим жандар и носи треће прасе.
„Г. министре, част ми је…“
Већ три прасета грокћу у г. министровој авлији и већ три писара сањају класу а ево га и четврти. Писар кварта дорћолског и за њим жандар, и носи прасе.
„Г. министре, част ми је известити вас да сам таки нашао изгубљено прасе.“
Мало за тим а стигоше једна кола а из њих изађе комесар топчидерске полиције и за њим жандар носи прасе.
„Замислите, г. министре, утекло је чак у Топчидер, ал’ одмах сам га нашао. Не може оно мени промаћи.“
Најзад стиже и писар кварта Палилулског и за њим жандар носи — ћурана. Није нашао прасе, ал’ све једно нашао ћурана а неће ваљда због те ситне околности да изостане иза својих другова.
„Ама, ја нисам изгубио ћурана!“ виче г. Министар.
„Јесте ли ви сигурни, г. Министре, да то није био ћуран.“
И тако док сам ја остао без прасета, у г. Министровој авлији грокће по један представник свакога кварта а по један писар у свакоме кварту очекује унапређење о Новој Години.
Да сам нешто ја Министар Полиције па да ми утече прасе, ја бих јавио расписом свима окружним начелствима да ми је утекло прасе.