Већ сви знате какав је лом по кућама сад у очи Божића. У авлији се тресу ћилими, у соби на патос село дете и љушти ораје; свастика села на канабе, метла измеђ ногу аван и туца бадем; слушкиња риба патос у сали и пева мађарске патриотске песме; у кујни под шпоретом кмечи прасе; на шпорету у лонцу ври пасуљ за ручак, у спаваћој соби крај топле фуруне стоји на столици корито и у њему тесто за милихброт прекривено најпре чистим чаршавом па преко овога таштином бундом. То као зато да боље нарасте.
И онда фишеци и кесе. Где год се по кући окренете сами фишеци и кесе. На вашем кревету неки лимунови, кутије са сардинама, и шунка; на вашем шрајбтишу фишеци са најгвирцом, бибером, кеса пуна пиринџа, друга кеса пуна шећера, пакло макарона и две фунте свећа. Па онда, по патосу неки авани, љуске од ораја, коре од лимунова, модле од кохова, метле, четке, лавори и крпе за брисање прозора.
Ујутру кад пођете од куће и ви просто не можете изаћи. Изгледате као кловн у циркусу који се продуцира да скаче кроз гомилу јаја посутих по патосу а да ни једно не разбије.
Прођете кроз салу а жена за вама врисне.
„Дићеш тамо убио те Бог да те убије, зар не видиш да је још мокар патос.“
Прођете кроз спаваћу собу а жена за вама врисне:
„Ама пази како идеш, оборићеш ми наћве са тестом, па ћу ти их натаћи на главу.“
Прођете кроз кујну а она опет за вама вришти:
„Пази, пази, згазићеш на пилиће.“
И тако ви врд лево, врд десно, док се не извучете из куће.
А кад дођете на подне кући а жена нервозна; што год јој дође шака а она баца. Разуме се, ви већ знате шта је. Или није нарастао квасац, или је фурунџија прегорео питу од ораја, или је слушкиња разбила ванглу са подварком или ма шта тако.
Разуме се, жена вам ћушне под нос тањир са пасуљом који је увек загорео, а она веже главу марамом, седне на миндерлук и плаче од једа.
Ето тако је у скоро свакој кући у очи Божића. А нарочито тај квасац, односно тај милихброт, прави нарочите скандале. Увек се жене због њега једе.
Ето госпа Милку Ђокину прозвали су „Госпођа Милихброт“. Тако је све зову. То је она име добила још прошле године у очи Божића и ја сам знао за малер због којег су јој пришили то име, али нисам хтео о томе све од сад да пишем. Дао сам јој реч да нећу писати и одржао бих ја ту реч, али право да вам кажем, не могу просто да издржим. Годину дана то кријем као тајну и ником не говорим, па ето не могу више да издржим.
Дошао опет Божић и настао онај вашар по кући па сам се сетио „Госпође Милихброт“ и њеног малера, те вам га морам испричати.
Дакле било је то прошле године. Госпођа Милка отишла у чаршију у очи Божића да купи све што јој треба. Милихброт није хтела да носи, купиће готов код Пантелића. Што би се једила само.
Отишла у дућан са девојком и напунила јој корпу. Чега ти ту није било. А разуме се да се сетила и свога Ђоке. Њен Ђока здраво воле теј-бутер, па му тако увек кад изађе у чаршију купи по једно пакло, па му намаже на лебац то он то слатко једе.
Шта ћете, старији је човек, па млада женица хоће да му учини бар то задовољство кад никакво друго не може. Тако и данас, купи она једно пакло теј-бутера. Али, ни у дућанима у очи Божића није бољи ред но у кући. И тамо је вашар: кесе, шегрти, публика. Прави хаос.
Шегрт у забуни, у журби, место теј-бутера стрпа у корпу госпа Милкину паклу квасца, а њено пакло са теј-бутером извесно стрпа у какву туђу корпу.
Чим је стигла кући она разуме се узме кришку хлеба и намаже је своме Ђоки и посоли. Проба Ђока па тресне о земљу.
„Овакав бутер дај ти твоме другом мужу а не мени.“
„Па шта му фали?“
„Знам ја, тек не ваља ништа.“
„Јутрос си се накриво пробудио па ти сад ништа не ваља“, узвикну госпа Милка па седе узимати сама да једе.
Видела је и она да тај путер ништа не ваља али га је јела узинат. А жена је узинат кадра и кучину да једе.
Она се наједе тако квасца а Ђока отиде у канцеларију.
И сад настане права несрећа. Како је било ладно то госпођа Милка седне крај фуруне и узме да чита некакав роман. Она чита, чита, чита, а трбух јој расте, расте, расте. Сврши тек једну главу романа па се пипне по трбуху.
„Ју шта ми је, убио ме Бог!“
Па што ближе подне а трбух све више расте. Кад на подне Ђока дође кући а он затече жену у деветом месецу. Пренерази се он, пренерази се жена.
„Шта је то ако Бога знаш?“ чупа се он за косе.
„Не знам. Бог ме убио да ме убије, ако знам.“
„Па добро, а од куд то, кад то, како то?“
„Не знам, ето, тако од Бога. Јутрос у осам сати још сам била са свим као девојка. То знаш.“
„То знам сигурно.“
„Око девет сати изгледала сам већ као у петом месецу; око десет сати изгледала сам већ као у шестом месецу; око једанаест сати изгледала сам као у осмом месецу а око пола дванаест изгледала сам већ као у деветом месецу.“
„А сад изгледаш већ као у девет месеци и четрнаест дана. Још горе, изгледаш као да имаш близанце. Боже ме прости. Па откуд то.“
„Не знам, седела сам овде крај фуруне и нисам ни мрднула?“
„Јеси ли сигурна да ниси ни мрднула?“
„Сигурна сам.“
И као што је госпођа Милка била сигурна да није ни мрднула, тако је исто и господин Ђока био сигуран да није ни мрднуо. Он је поуздано знао да његова жена не може бити ни у првом месецу а камо ли у деветом.
Дочепа се грешник још један пут за косу, па појури за докторе. Мало је ту један доктор, сазвао је одмах конзилију.
Дођоше лекари, прегледаше госпођу, шапташе нешто латински, па се окренуше господин Ђоки.
„Није ништа. Госпођа је јела квасца, седела је крај фуруне па квасац нарастао.“
Сад се сви уверише да је госпођа јела квасца, те признаде и сама госпођа Милка а само господин Ђока остаде и даље неутешан.
„Па добро, добро, квасац, квасац, али ко је тај квасац замесио?“ питао се он у себи и гледао непрестано у женин трбух, као маче у жижак.
*
Ето, од тога доба зову госпођу Милку „Госпођа Милихброт“. Поменуло се, не повратило се.