Ево ме опет да вам се јавим са београдске царинарнице. О, сад сам са ја већ извежбао у послу као какав маторак. Врло лако ми је познати женску која шверцује. А вежбао сам се на женама, само на њима. Јер најзад девојке није тако тешко нити је каква вештина познати кад шверцују. Чим ми која девојка приђе, а прелази из Земуна, ја јој само наслоним руку на срце. Јер знате код девојака, кад шверцују, у Земуну је срце још и некако мирно, мирно је још и кад воз крене са земунске станице а тек на савској ћуприји почиње то срце да куца, ситно, ситно, ситно као да игра Ђурђевку. Кад дође већ код монополске фабрике, куца у такту циганчице а кад дође на београдску станицу — но, ту је очекује царинара и у царинари ја.
Замислите како је то за мене пријатан положај кад знам поуздано да свакој девојци мора закуцати живље срце кад прође крај мене. А ја по куцању познам чак и шта шверцује дотична госпођица. Само јој наслоним руку на срце а оно:
„Тик, так, тик.“
То је нов шлајер.
„Тик так тик так тик.“
То је пар рукавица и две тегле помаде.
„Тик так тик, так тик так тик так.“
То је нова мачка око врата.
„Тика так тика тика так.“
То је нов зимски шешир.
„Так тика так тик така тик тик тика так тика така тика така тик.“
То је нов жакет и блуза под њим.
Као што видите то је читава азбука, а није тако ни тешка само се треба навићи на куцање женског срца, а ја се на то куцање већ годинама навикавам.
Међу тим за вас је важније оно моје вежбање које сам вршио на женама. Ту већ треба имати извесне вештине па познати која жена шверцује. То по срцу не може. Срце код жена већ не куца онако као код девојака, жене су већ навикле да се нађу у тешкој ситуацији пред мужем а да им срце не закуца ни мало живље. Са женама је већ теже мало изаћи на крај. Двадесет година се ја носим са њима па су још увек оне у тој борби победничка страна, која и кад се предаје, предаје се као победилац, са црвеним барјаком а не са белим.
За њих ми, дакле, треба нарочита вештина.
Ето пре неки дан прешла је госпођица Савка Петровићка у Земун. Морам вам одмах поменути да ја знам ширину груди госпођа Савкиних. Мера њених блуза је осамдесет и два на грудима. Сантиметар ми није потребан јер ширина мојих руку кад кога обгрлим износи осамдесет и осам. То знам тачно. Међу тим, кад се госпођа Савка вратила из Земуна приметим ја, односно измерим ја мојим поузданим сантиметром и видим да у грудима има деведесет и пет. Разуме се, јасно ми је било да под госпођином блузом има бар још три блузе.
А још ми је јасније било кад се госпођа Сојка враћала из Земуна. Видим надало се за њом једно куче, и мирише је. Бадава она сирота тера куче, оно се надало за њом, дигло главу па иде за њеним турниром и мирише, мирише, мирише.
„Госпођо, код вас има нешто што мирише.“
„Ју, срам вас било!“ одговори ми госпођа Сојка.
„Па ето, ово куче облизује за вама.“
„Па нек се облизује, чудно ми чудо. Слободно је сваком облизивати се.“
„Ал ето оно вас мирише.“
„Верујте ништа не мирише. Изволите се сами уверити.“
„Нека, хвала.“
„Зашто, изволте.“
„Постим знате“, одговарам ја скромно.
„Е па онда немојте сумњати у моју част.“
„Пардон, не сумњам ја у вашу част него у ваш турнир.“
Разуме се, одвели смо госпођу у собу, открили смо јој част и нашли смо једно четири кутије сардина, једну јегуљу и седам харинга.
Од тога доба сваку госпођу која пређе кроз царинарницу ја омиришем. Није тако пријатна дужност ал служба је служба.