И млађе су пре биле поштеније него сада. Дође н. пример девојка да се погоди у службу а ви је као добар домаћин запитате:
„Имаш ли момка?“
А она обори очи и гледа у земљу. Да, пре су служавке гледале у земљу код тога питања. Па тек кад навалите на њу оправданим разлозима:
„Слушај девојко, ако имаш кажи ми отворено и реци ми који је јер ја волим да знам с ким имам посла!“
Тек тада дигне очи и одговори:
„Имам; он је поднаредник у шестом пуку.“
Е, а данас је сасвим друкче. Кад погађате девојку, па је запитате има ли момка, она не обара поглед него ме слободно гледа у очи и одговара:
„Имам.“
И ви збиља мислите да вам је она тиме истину казала, јер шта би имала да слаже кад признаје оно што је најгоре. Па ипак она лаже, није вам казала ни трећину од праве истине; јер у ствари она нема само једног момка него тројицу.
За време док ви са женом и децом вечерате, седи један у кујни. То је онај кога сте дужни и да костирате. Отуда за време вечере је сасвим другача послуга но за време ручка.
Појели сте једно јело а хоћете друго:
„Розо!“
Нема је.
„Розо!“ мало јачим гласом.
Нема је.
„Розо!“ још јачим гласом.
И кад ни то не помаже онда се и ви и жена и деца раздерете у хору.
„Розо!“ и Роза се тек крене.
„Розо“, почнете ви врло љубазно, „данас на подне остало је и један батак“.
„Није.“
„Розо, остао је. Ја сам вам нарочито казала да га склоните за господина јер он воли батаке“, вели ваша жена.
„Не сећам се!“ одговара равнодушно Роза.
А доле поднаредник такође равнодушно мота батак. А то је тај поднаредник кога сте дужни и да костирате. Он обично одлази око пола десет.
У једанаест и по долази други. Он је већ старији и по рангу. То је или адвокатски писар или поручник или банкарски чиновник. Тога не морате костирати, али тај воле да је загрејана соба и хоће да попије кафу. Здраво воле да попије кафу. Он обично сврати или после позоришта или после орфеума. Не бави се дуго, разгреје мало леђа крај шпорета и попије кафу, па иде. Хоће још да сврати у кафану, на разговор с пријатељима.
А после дванаест долазе већ старији људи. То су обично жењени људи који све имају код своје куће и топлу пећ и добру кафу и старију жену. Они вас не коштају много, мало нешто што гори лампа. А после и мило вам је чисто што вам такви људи долазе у кућу. То нису макар ко, већ све по избор људи.
Баш нешто мислим кад би Церовићу пало на памет да после дванаест учини потеру, онакву исту потеру као кад пође у лов на скитнице. Али да сиђе у све сутерене, да уђе у све кујне, у све собе за млађе па да потера све што затече тамо.
Бого вољени што би то била занимљива поворка; што би то била шарена парада.
Почевши од пуковника (оних што су се женили за време српско-турског рата) и мајора па до потпоручника; па онда адвокати, па писари па млади трговци.
И тек видиш а пред полицијом нико неће да каже своје име, него сутрадан излазе у „Полицијском Гласнику“ фотографије под насловом: „Ко је ово?“ а у опису:
„Горња личност нађена у сутерену куће бр. 24, изјавила је пред полицијском влашћу да се зове Спира Петровић и да је пуковник у пенсији. Позивају се сви који га познају да престану полицијској власти и то изјаве а његова фамилија, ако је има, позива се да дође и да га на реверс прими од власти“.
Зар не би то вредело. Ајде, болан, г. Церовићу пробајте један пут. Бићемо вам благодарни сви ми фамилијарни и солидни људи.