Пре неки дан одржали су сви женски чиновници један лепо посећен збор у сали Више Женске Школе. Збору су присуствовале докторке, наставнице Више Женске Школе и учитељице, бабице и телефонискиње, женски банкарски чиновници и поштарке.
То је први женски збор у Србији, изузимајући скупштине „Женског Друштва“ па вам није ваљда чудо што сам се и ја ушуњао тамо. Истина мушкима није био слободан приступ али сам ја израдио улазницу на име једне бабице. Од свих позива који су на овоме збору били представљени ја сам некако увек симпатисао бабицама па отуда и имам међу њима многа познанства.
Нисам бележио баш стенографски све говоре, јер мислим да је женске и немогуће стенографски забележити. Немогуће је зато што на женским зборовима говоре обично по пет жена једновремено али, и кад не би тако било, тешко је женски говор стенографијом верно забележити јер се он не састоји само из речи, голих речи, већ је ту најважнији манур на који се оне изговоре, покрет очију, рике и све остало што тај говор допуњује.
Ја се сећам на пример кад госпођа Маца хоће да каже нешто ружно о госпођа Перси. Она не каже ни једне ружне речи, она је напротив хвали, тако да би њене речи стенографски изгледале сасвим као похвала а међутим тешко госпа Перси и њеној кожи.
„То вам је красна женица та госпа Перса“, вели мени госпа Маца, „златна женица, кажем вам. Ето баш пре неки дан је хвали господин Мика поручник, па вели да је тако пријатна, тако љубазна да се он просто не може да одвоји од ње“.
Ето, то стенографски сасвим би друкче изгледало а изговорено опет сасвим друкче.
Зато ја нисам хтео ни да стенографишем говоре на женском збору.
А говорило се и доста и много, о положају женскиња као чиновника, о правима која треба извојевати и — о мушкој пакости.
Ево како су отприлике текли говори уколико ми је било могуће упамтити.
Најпре је једна докторка прегледала присутне т. ј. прегледала је збор оком и пребројала да види има ли довољан број за решавање. Разуме се да је био довољан број јер код женскиња није потребан онолики број за пуноважно решење као код мушких. Довољно је њих три да се скупе па да реше пуноважно све што хоћете на свету.
Чим је докторка дакле нашла да је довољан број за решавање, наредила је једној госпођици, банкарској чиновници, да број присутних заведе у књиге.
Банкарска чиновница навикнута на дупло књиговодство, завела је разуме се и број присутних дупло и тако је било све у своме реду, те је и збор отворен.
Најпре је устала једна учитељица и протестовала је што су и бабице позване на овај збор. (Ја сам се одмах шћућурио и сакрио иза леђа једне доста пуначке сликарке, како ме неби опазили, ако би нешто била донета одлука да се бабице избаце.)
Учитељица налази да бабичлук није никакав позив него занат. Вероватно, према првом расположењу, да би овакво мишљење и превагнуло али се диже једна телефонискиња и узе енергично у одбрану бабица. Баш први пут кад је сретнем пољубићу је из захвалности.
„Није овде питање је ли то занат или позив. У то нећу да улазим“, вели телефонискиња „али што знам, да је нашем друштву, односно човечанском друштву, односно није ни човечанском него женском друштву т. ј. не женском друштву као удружењу, него нама женама потребан тај занат.
„Овде смо у већини девојке“, поче да пишти једна поштарка.
„Не зна се шта носи дан а шта ноћ“, брани и даље телефонискиња енергично бабице „нарочито код нас телефонискиња и поштарка, од којих држава тражи да и ноћу дежурамо.
„Најзад госпођице и госпође“, узе реч бабица Каролина Умлауф, „ако вам нисмо потребне ми ћемо ићи али, упамтите добро ово, да нас ма кад зовете нећемо доћи“.
„Останите, останите“, јекну кроз салу, те ја данух душом и извукох се иза оних пространих леђа.
Кад се тако прешло преко тих претходних питања, прешло се на дневни ред.
Узела је прво реч госпођица банкарски чиновник. Она је врло опширно говорила о потреби да се женске осигурају и изнела нарочиту рачунску таблицу по којој би се имало то осигурање да изврши.
„Молим вас да ми се нешто објасни“, виче поштарка, „ја знам да се имања обично осигуравају од пожара, од града, од земљотреса и т. д. а од чега ћемо ми да се осигурамо. Нама се никаква елементарна непогода не може десити“.
„Не мислим ја на елементарне непогоде“, одговара госпођица банкарски чиновник, „ова госпођица поштарка зато што мора ноћу да дежура, једнако изврће ствари. Ми би, госпође и госпођице, лакше дошле до споразума кад би данашњи збор поделили на збор женских које не морају ноћу дежурати и на збор женских које морају ноћас дежурати“.
„Дабоме“, писну поштарка, „вама је лако. По једна женска у сваком новчаном заводу а педесет младих књиговођа. Али нас педесет долазимо на по једног поштара“.
„А публика. Ви имате посла с публиком а ми немамо“, брани се банкарски чиновник.
„Шта нам вреди то, кад су нас и од публике оградили кавезима. Свега једна мала рупица кроз коју можемо саобраћати са публиком.“
„Па вама је била и та рупица довољна да се кроз њу заљубите у господина Стеву.“
„Ију, срам вас било“, писну поштарка, „а ви што и у љубави водите дупло књиговодство. Јест, јест, мислите да се то не зна. Ви сте на страни ‘дуговања’ завели г. Перу поручника а на страни ‘потраживања’ г. Мику секретара“.
„Ију!“
„Ију!“
И сад настаде једно опште „Ију!“, ларма, лом, полетеше неке харнадле из косе, па чешљеви, па онда полетеше разне тице из шешира.
Направи се лом као да је то, Боже ме прости, Народна Скупштина а не женски збор.
У том лому и чуду, пронађоше и мене и ако су она сликарска леђа била добра бусија, дочепаше ме ни крива ни дужна и избацише ме са збора.
Кажу да су после мирно и мудро разговарали и решавали.