Да видите, па мени се свиђа овај штампарски штрајк.
Сећате се онога Верновог Доктора Окса шта је радио у Кикандони. Међу добре Кикандонске грађане пустио оксиген, оксиген напунио ваздух, грађани се задахнули њиме, раздрагали се, па одмах почели да се грде, оговарају, одмах направили две партије, почели као ми Београђани да прекрштавају улице и најзад одлучили оно што двадесет година пре тога нису чинили — збацили кметове. А чим је Др. Окс заврнуо славину, те нестало оксигена из ваздуха, људи се уједанпут прибраше, расхладише се, постадоше свој своме, почеше да се међусобно поштују, да се воле, да се грле и да се љубе. Повратише улицама стара имена, изјавише поверење збаченом кмету и у опште настаде мир међу њима и љубав и леп живот.
Ето, тако је и са овим новинама код нас. И грдили смо се и ружили смо се и мењали смо имена улицама и збацивали смо кметове и шта већ није било, док уједанпут неко заврну славину, престадоше новине — нестаде оксигена у ваздуху и ми се прибрасмо, расхладисмо се, постадосмо свој своме, почесмо да се међусобно поштујемо и волимо и грлимо и љубимо.
Ах, не можете просто ни мислити како су то били лепи и идеални дани док није било новина. Ишли смо улицама сузних очију, грлили смо се и љубили измирени и смирени.
С ким ти се тих дана само ја нисам ижљубио а то све тако са сузама у очима. Ижљубио сам се и изгрлио са шнајдером коме дугујем зимски капут ово је већ трећа зима; ижљубио сам се и изгрлио са једним општинским извршитељем и најзад — замислите и то ми се десило — са сузама у очима загрлио сам и ижљубио моју ташту.
Па није само ја, сви, сви Београђани били су исто тако узбуђени и са сузама у очима учинили су много којешта.
Требало је видети на пример како је Народна Скупштина са сузама у очима решила зајам, и ако је сутра дан на Св. Николу преломила славски колач.
У опште све је друкче било, као што ће опет све друкче бити од данас, јер славина је одврнута — новине су опет почеле излазити.
Па ипак, није било баш све тако добро за време овога штрајка као што вам ја причам. Знате ли шта се на пример десило г. Стеви бившем писару. Десило му се оно, што се може и сваком другом мужу десити. Он је већ поодавна био приметио да га нешто сврби под капом. Чешући се приметио је да је то нешто што га сврби почело да расте и да бубри и док се он тешио да ће то бити обичан чир поткожњак који је само израстао на незгодном месту, више чела. Дотле су сви остали и они с којима је он долазио у додир и они с којима је његова жена долазила у додир, били начисто да су то мали рогови које чешће хоће да израсту мужевима на глави ако се не чувају од промаје.
Г. Стеви се дакле десило да га је жена напустила и то га са свим безазлено напустила не толико што је имала нешто против њега лично, већ више с тога што је нашла да је много боље имати посла са једним активним писаром него са својим мужем који није активан јер је у пензији.
То се г. Стеви десило на неколико дана пред славу а он грешник слави Св. Николу. Шта је могао него трчи у штампарију те у новине дај обичан оглас:
„Због болести у фамилији ове године нећу славити славу своју Св. Николу“.
Многи ће од вас рећи да се г. Стева није морао одрицати славе јер у ствари то није никаква фамилијарна болест кад жена одбегне од мужа, на против то је једна ампутација после које се оздравља. Али кад вам кажем да се онај активни писар зове Никола, онда ће вам јасно бити зашто је г. Стева попреко гледао на Св. Николу.
Дакле г. Стева је дао оглас али на несрећу његову, нашу и Св. Николину, настао је штампарски штрајк и новине нису излазиле.
Можете мислити како се провео кад смо почели од јутра да му улазимо у кућу сви редом и да му честитамо славу. А свакоме од нас друго је питање већ било.
„А где је госпођа?“
А он се сирома збунио, крши руке и муца:
„Знате… онај… због фамилијарне болести… она је…“
Чим сам сазнао ситуацију ја сам одмах отишао на честитање ономе активном Николи, јер знате, њему је имендан, а има му се рашта честитати.
*
Дакле, новине опет почињу, славина је опет одврнута, данас ће се већ просути оксиген кроз Београд.