Сећате се ваљда како лањске године, у ово доба од прилике, ја у мал не пострадох. Уби неко кафеџију код „Битоља“ и као једини знак, на основу којега је полиција повела истрагу, био је траг од старих каљача. На пакост, као и сваке године, ја сам имао на себи старе каљаче а био сам без занимања, те онако прва сумња паде на мене. Да је на мени нађена још и каква крвава мрља, ма на ком делу одела, врло вероватно да бих био стављен у притвор.
Читавих месец дана нисам смео да излазим у кафане, или, ако бих баш изашао, нисам смео да правим мало већи „цех“ јер би то већ био сумњив знак да се размећем новцем. Нисам чак прошлог Божића купио себи ни прасе, да не би само пала каква сумња на мене.
Ето тако сам ја патио, па ме је та патња чак толико сугерирала, да сам читаву годину дана, све до пре неки дан, осећао и грижу савести за убиство кафеџије код „Битоља“.
Али пре неки дан, хвала Богу, ухваћен је убица и ено га сад у апси Управе вароши Београда.
Разуме се, то ме је хапшење интересовало више него све вас остале. Израдио сам дозволу да могу убицу походити и да га могу интервјуисати. А тај интервју и хоћу да вам саопштим. Овако је текао:
ЈА: Добар дан, пријатељу.
УБИЦА: Добар дан. С ким имам част.
ЈА: Ја сам знате онај на кога због ваших проклетих каљача, мал није пала сумња да је убица кафеџије код „Битоља“.
УБИЦА: Тако! Мило ми је. А ја сам већ, прави убица кафеџије код „Битоља“.
ЈА: Тако, мило ми је. Дозволите ми да се овим познанством одмах и користим. Ја бих вас дакле молио да убудуће вршите убиства без каљача.
УБИЦА: (замисли се) Овај…
ЈА: Немојте, немојте се извлачити, учините ми то. Ја ћу вам бити врло обавезан. А то је за вас сасвим све једно, убили човека с каљачама на ногама, или без каљача. Признајте да је свеједно.
УБИЦА: Па оно…
ЈА: Знам шта хоћете да кажете, обешењаче један! Хоћете да кажете да је свеједно за онога ко је убијен а да за вас није.
УБИЦА: Па да.
ЈА: Ипак, ту би нам малу жртву могли учинити. Тиме би учинили услугу мени и београдској полицији. Јер сте прошле године са тим ђаволским вашим каљачама довели просто у забуну и мене и београдску полицију.
УБИЦА: Па оно јест, али ја мислим да бих бос или рецимо у ципелама, такође довео полицију у забуну. Дакле то је све једно.
ЈА: Добро, ајде сад пређимо на други предмет. А јелте, обешењаче један, онако имате пик на кафеџије.
УБИЦА: Та није баш.
ЈА: Ех, шта није, немојте ви то крити од мене. Целом свету је већ јасно да ви волите да убијате кафеџије.
УБИЦА: Та знате, не треба слушати све што свет говори.
ЈА: Па заиста, ето шта све нису о мени изнели. Не можете веровати шта све о вама не кажу.
УБИЦА: А шта кажу бога вам, баш сам радознао?
ЈА: Та то, оговарају вас да сте измислили два убистава.
УБИЦА: Ех, којешта, то је већ ситна ствар, то сам ја и признао. Да ми [Недостаје реч.] иначе што нечасно не пришивају. Не бих желео да се о мени ружно мисли.
ЈА: Па одиста. Али вас уверавам да [Недостаје реч] тако тих ситница, као што су та убиства, иначе вам се никакве ружне речи не износе. Могу вам чак рећи да уживате и извесне симпатије у публици, изузимајући врло малог броја људи, као што су судије првостепеног суда и државни тужилац. Е, али ви шта ћете, сваки човек има непријатности у животу. Такав вам је живот.
УБИЦА: Па дабоме.
ЈА: А јел’те молим вас би ли ми нешто искрено казали?
УБИЦА: Молим, драге воље.
ЈА: Кога онако мислите сад да убијете кад изађете с робије?
УБИЦА: Па… право да вам кажем, нисам још о томе размишљао… видећу, према приликама.
ЈА: А, немојте тако, кажите ми болан, да знате како сам радознао?
УБИЦА: Па забога, ја немам нарочито израђен програм…
ЈА: Па ипак, ипак, онако у начелу, на пример признајте да ће то опет бити кафеџија.
УБИЦА: То не могу рећи.
ЈА: Признајте, признајте, немојте врзати, обешењаче један. Је л’ те да ће то бити кафеџија. Ако ми признате, ја бих вам ипак учинио и једну услугу.
УБИЦА: Какву услугу?
ЈА: Па дао бих вам списак свих београдских кафеџија који продају фабрикама вина, и заложио бих се код „Друштва за очување народног здравља“ да вам изради што пре помиловање како би их што пре побили.
УБИЦА: То је одиста добра идеја. Молим вас дакле упишите ме за члана „Друштва за очување народног здравља“.
ЈА: Хоћу, драге воље.
После тих речи, опростио сам се срдачно са г. убицом, и на његово велико наваљивање дао сам му реч да ћу присуствовати његовом погубљењу, ако би му, којим случајем испало за руком да буде осуђен на смртну казну.