Бар то није ништа ново те да бих вам ја сад морао објашњавати. Ви знате мање-више сви, да потковица доноси срећу у кући, нарочито нађена потковица.
Видели сте ваљда заковане потковице на кућним праговима и довратцима а знате и да је многа господа употребљавају као притискач за писма на својим шрајбтишима. Евреји сарафи најрадије ће је заковати на праг свог дућана а господин Сима Јеремић, коме је жена коју је он већ три пут преко „Српских Новина“ позивао „на продужење брачног живота“, везао је за сам кревет у коме он и она спавају, потковицу. Сам ми је то причао уверавајући ме да му се од тог времена држи жена.
Па но само тако, већ и иначе се употребљава потковица као знак среће. Видели сте ваљда да многе да многе наше даме носе на врату брош у виду потковице или им мала златна потковичица виси о ланчићу као жужу на гривни.
Ја не знам од куд та предрасуда. Мора бити да је некад свет сматрао да је срећа поткована, како би могао што даље путовати, да се радовао и обичној магарећој потковици, мислећи да је нашао ону која је спала са копита срећних. Како било да било, тек свет верује да потковица доноси срећу. Једини који не верује у то и коме су копита донела несрећу, то је господин Паја Аврамовић.
Господин Паја је тек неколико година ожењен и ма да ни он ни његова жена немају деце, ипак он није ни мало држан, а његова је половина, госпођа Мица сасвим одржива жена. Њему је на пример са свим опала коса, погубио је скоро оне предње зубе, и оседела му сва коса ван шешира а шеширом таман покрије ћелу. Госпођа Мица међу тим носи ципелицу број 36, има танак струк нешто дебљи од врата каквог државног саветника и очи које пале Травник.
Ја не знам како су они живили. А ко би се молим вас и о томе распитивао, виђао сам често пута њега забринутог, један пут сам га видео и изгребаног. Њу сам увек виђао расположену, увек свежу, увек тако некако пркосну, као да би хтела свету рећи: „Погледајте, ја сам нероткиња“.
Мада су они ипак лепо живели, јер најзад шта је то што је он двадесет и једну годину старији од ње. То је више ипак једна формалност.
Г. Пајина је кућа у Палилули у једној мирној и тихој улици. Кад кажем да је то врло мирна и тиха улица ја то замишљам једну од оних коју сама наша општина, па ни њени инжињери не узнемиравају. А кад је не узнемиравају то значи да је та улица још некалдрмисана. Гола је и глатка као ћела под шеширом г. Пајиним.
Е сад замислите кад на тако глатком лицу своје улице, а под самим прозором из собе у којој спава његова жена, налази једнога дана г. Паја две лепе отиснуте коњске копите. Ако је који јашући прошао том улицом, што се најзад може десити, онда би се утисци копита видели по средини улице а не под прозором. Г. Паји је то пало у очи, па је пратио траг коњских копита и уверио се да је дотични коњ ишао донекле средином улице, па је заврнуо и пришао прозору, ту стао а затим се опет удаљио средином улице.
Чудновато!
У вече је то своје чудно опажање саопштио и својој жени.
„Шта ти мислиш, богати, о коњској потковици?“
„Ја мислим да она доноси срећу у кућу.“
„Тако?!…“
Пошто је ту целу ноћ размишљао о срећи у кући, пробудио се г. Паја ујутру рано и лепо утапкао оне трагове.
Предвече је разуме се опет затекао исте трагове. Морате веровати да га је ствар сад већ мало више забринула но први пут.
И то вече је г. Паја саопштио госпа Мици своје чудно опажање.
„Шта ти мислиш, богати, о коњској потковици?“
„Ја мислим да она доноси срећу у кућу.“
„Па оно да…“, узе се чешати г. Паја за увом, „само, овде је реч о потковици пред кућом“.
„Ах, да… одиста смешна појава.“
„Смешна?!“
„А у осталом имаш право, потковица не доноси срећу кад је пред кућом већ кад је у кући.“
„Дабоме!“
То „дабоме“ није требао да каже г. Паја. Јер кад је он рекао „дабоме“ и госпођа Мица је помислила у себи „дабоме“.
И збиља, сутра дан није г. Паја више нашао трагове од коњских потковица пред кућом али је зато, на лепо фиксованом патосу своје сале видео траг једне много мање потковице оне што се обично носе на штиклама официрских чизама.
Г. Паја се чупну за оно мало длака што му је остало ван шешира.
„Мицо… овај… а велиш потковица је у кући срећа.“
„Дабоме!“ одговори му госпођа Мица, оним истим тоном којим је он синоћ казао „дабоме“.
Те трагове од потковица у сали, није могао да утапка г. Паја.
Сутра дан је међу тим учинио нов проналазак. Нашао је те њене трагове у својој спаваћој соби.
„Милице!“ рече он својој жени уз тежак уздах, „потковица не доноси увек срећу у кућу!“
„Доноси!“ одговори она са потпуним уверењем.
⁂
И од тога догађаја сретао сам и г. Пају и госпођу Милицу. Она тек сад иде поноситије но икад и само што не викне: „Погледајте ме, ја нисам више нероткиња“. А он иде улицом оборене главе и завирује сваком официру у пете, нарочито ако носи чизме.