То је било прекјуче. Имао сам менично плаћање у Врачарској Штедионици, тамо код „Славије“ и то прекјуче је био, разуме се, други дан рока. Као никад до сад, нашао сам на време потписнике, спремио сам на време отплату. Све сам урадио тако тачно као да нисам српски акцептант и као да немам плаћање код српског новчаног завода.
Чак сам се на време кренуо у завод. Тачно у 3 сата по подне сачекао сам код Народног Позоришта трамвај и сео. Шта је то, од Позоришта до „Славије“, па још на трамвају, а имам читав сат на расположењу, од 3 до 4.
То су била трамвајска кола бр. 63. На њима није био ни један поп, ни један жандар, ни једна ташта и ни један извршитељ. На против били су само цивилни људи, па ипак ми се десило оно што се може десити само једном Србину кад и он хоће да је уредан на плаћању меница.
Тек што је кренуо трамвај од позоришта, а на ћошку код Коларца наиђе једна пратња. Није ми познато име покојниково али мора да је неки врло заслужан човек, јер се пратња грдно отегла, читавих 15 минута. Ја нестрпљиво стојим на задњој платформи па бројим само. Један венац, два, три, четири, пет, шест и т. д. па онда једно певачко друштво, два, три; па онда један ђакон, па два ђакона, па три ђакона; па онда једна мртвачка кола, па — т. ј. само једна мртвачка кола а после свет. Разуме се, трамвај је за све време морао стајати.
Једва на једвите јаде прође пратња и трамвај крену даље. Таман истерасмо до Теразијске чесме, а наиђе оздо из Балканске улице један батаљон војске. Напред музика, па онда батаљон. Заустави се трамвај и музика засвира неки леп марш. Ја почех да га певам а знам како ми је у души. Гледам у сат, видим 3 прошло 25 минута. Ипак има времена до 4.
Кренусмо даље, али озго од министарства наиђе једна јеврејска свадба. Кола, кола, кола за колима, а у њима јевреји, јевреји, јевреји, све једно на друго. Господе, ко ће томе жив дочекати краја. Кад већ и последња кола прођоше, погледам у сат, 3 и по. Ипак има још пола сата времена, а трамвајем се брзо иде.
Таман ја у себи мислим „а трамвајем се брзо иде“ и таман кренула кола и учинила једно 20 метара пута па се код Министарства Просвете зауставише.
„Шта је, по Богу брате?“ питам љубазно кондуктера.
„Нема струје.“
„Ал ја имам меницу рођени мој“, почех да му ласкам као да кондуктер има струју у џепу, па да од њега зависи да налије.
„Шта вам могу!“ вели он и слеже раменима.
„А како ви онако мислите о струји“ почех ја и даље око њега.
„Па…“, узе се он чешати иза ува, „како да вам кажем. Кад оће она оће а кад неће она неће“.
„Тачно, то си тачно казао, брате рођени, то толико колико ти знаш, зна и одбор београдске општине. Него, знаш ли ти што год више? Би ли ти на пример мене саветовао, пошто имам менично плаћање, и пошто стојимо већ пет минута овде, би ли ме ти саветовао да ја пођем пешке?“
„Па разуме се, господине, ако имате меницу, увек вам је боље ићи пешке но трамвајом.“
„Тако је. Баш ти хвала на савету.“
И лепо сиђем те пођем пешке. Нисам учинио ни три корака а кондуктер се раздра замном:
„Струја, струја!“
Појурим натраг, ускочим у трамвај и кренемо даље. Догурамо тако до Лондона. Ишли би ми и даље али отуд наиђе један фијакер. Наста нека дрека, гурну фијакер у лево, гурну у десно и, тако ми свега на свету, неби се ништа догодило да је и трамвај могао да мрдне лево и у десно. Али он јок него право па — ду, и размрска руду. Е, ту смо разуме се стали да би се објаснили. Кочијаш и они што су седели у колима напали су кондуктера. Ми смо опет држали страну кондуктеру и тако уопште развила се дебата којој се није могао да сагледа крај.
Најзад, кад смо већ хтели да се покрвимо, наиђе случајно један жандар. У први мах и њега је занимала цела ствар па је стао у крај и слатко се смејао како се ми свађамо и како смо се поделили у две партије, у „трамвајисте“ и „фијакеристе“. Једва се за тим сети да је он власт, приђе нам, записа нам свима имена и, пошто је „власт предузела кораке“, кренусмо се даље. На сату је било већ 3 сата и 52 минута. Ипак ћу стићи.
Запитам опет љубазно кондуктера:
„Шта мислите, братац мој, хоћемо ли стићи до 4 сата до ‘Славије’?“
„Хм! Како да вам кажем, господине мој. Не зна човек шта носи дан а шта ноћ. Ето видите, ко би се надао овим колима. Међутим то се не би десило кад фијакери не би имали руде. Разумем пре, док није било трамваја, могли су још и имати руде али сад, то нема никаквог смисла.“
„И мени је, право да вам кажем, чудо“, почех ја да га тешим, „ја знам да је у целом свету обичај да неко налети на руду а не руда да налети на некога. Међу тим, овде је очигледно да је руда налетела на нас“.
„Тако је!“ одговори он задовољно.
„А јел’те шта мислите, хоћемо ли стићи до 4 сата?“
„Па… вероватно.“
Тако у разговору дођосмо већ и до Цветног Трга али отуд, из сокака где је „Црна мачка“, загуши улицу једна маса. Да ли су то били радници или ђаци, не знам; тек била је нека демонстрација. Господе Боже, ко сме сад да тера трамвај у демонстрацију. Погледам у сат још два минута до четири. А за два минута не може цела ова маса да прође. Кад би се решио сад и пешке да идем, не би ми више вредело. Не бих могао ни корака мрднути кроз ону масу. Пролази гомила, пролази а и сат пролази, а пролази и рок мојој меници.
Прође сва гомила, а на сату, а на сату 6 минута прошло четири. Та ваљда нису тако пожурили.
„Терај, терај слатки господин кондуктер!“
И трамвај пође. Још није ни стао честито а ја скочих те јури у „Салу мира“.
„Да нисам задоцнио?“ упитах оног чиновника на рупици.
„Ама за један минут. Сад смо баш послали момка у суд. Чудо га нисте срели?“
„Забога, па можемо ли га вратити?“
„Ако потрчите за њим, можете. Слободно га вратите јер нема друге менице осим ваше.“
Појурим као луд на улицу и тек што сам изашао на капију а ја спазих момка штедионичиног; пење се на платформу оног истог трамваја којим сам ја дошао. Кола број 63. Лепо пише натраг крупним словима бр. 63.
Појурим као без душе али трамвај измаче.
О, Господе Боже, шта да се ради?! Испред носа ми јуре кола број 63, на платформи стоји штедионички момак, држи под мишком протокол и у протоколу моја меница.
У осталом шта имам да се бринем. Не може он до пет стићи у суд. Мора успут нестати бар на два места струје. Наићи ће на какву еврејску свадбу, судариће се са фијакером; наићи ће на демонстрацију, па на какав батаљон који се враћа са вежбања па онда ма на какву пратњу. Охо, ја чак нећу да га јурим, идем пешке, стићи ћу до суда пре но он па ћу га тамо на вратима чекати.
Идемо тако, идемо, трамвајска кола бр. 63 с момком и протоколом предамном а ја пешке за њим. Прођосмо цветни трг, прођосмо Ристићеву кућу, прођосмо министарство спољних послова — видим ја, ова кола боме неће ни на какву сметњу наћи. Охо, иду ли иду, као да трамвајско друштво зна да је на њима моја протестована меница. Не остаје ми дакле ништа друго него да ускочим у прва трамвајска кола која наиђу, па да журим колико год могу напред.
И наиђоше кола бр. 64. Да л’ да уђем, да л’ да не уђем? Нећу.
Наиђоше кола 65. Седнем. Пођоше у потеру за колима бр. 63. Ама тек што сам кренуо — нестаде струје.
Господе, Господе Боже мој! Суђено, суђено, суђено је да буде протествована. Па нека буде!