Ви знате већ да код нас постоји Извозна Банка са задатком да држава њој притекне у помоћ а она држави да притекне у помоћ. Може се управо рећи да држава и Извозна Банка живе као две рођене сестре и, што кажу, залогај неће једна без друге појести.
Ето оних 500.000 динара, то није да кажете обичан залогај него је то баш лепа кришка леба намазана пекмезом или путером ако хоћете. Е па видите, држава као старија сестра узела тај залогај па није га још ни загризла (јер кад држава већ загризе онда је доцкан), сетила се своје млађе извозне сестре.
И Извозна Банка извози, извози, извози. Извезла је већ до сад десет својих чиновника за Александрију и четири за Ђенову. Извешће сигурно ускоро и све остале.
И не знате ви, како је све то лепо удешено, док један транспорт волова стигне тамо на лице места. Прво оде напред један чиновник са путним трошком и 20 динара дневнице, да учини припреме за тај транспорт, па онда се крене транспорт са једним чиновником који га са путним трошком и 20 динара дневнице прати, а пре но што транспорт стигне на лице места, рецимо у Ђенову, трећи чиновник опет са путним трошком и 20 динара дневнице, потрчи одмах другим путем у сусрет транспорту, као више зато да му пожели добродошлицу.
Ето на тај начин се постизава да транспорт волова кад стигне на лице места добије одличну цену. Ја сам већ добио и тачне податке о целокупном извозу као и стање извезених, па ма да не радим на рубрици „Трговина и Економија“ хоћу да их објавим овде.
Дакле до данас је у Александрију извезено 672 вола и 10 чиновника; у Ђенову пак извезено је 220 волова и 4 чиновника Извозне Банке.
Укупно извезено је 892 вола и 14 чиновника, што значи да на једног чиновника Извозне Банке долази 68 вола.
На овоме путу није угинуо ниједан во, нити је угинуо кој чиновник. На путу се такође није појавила на воловима никаква зараза но изгледа да се на чиновницима, и то више на овима који још нису извезени, опажају заразни симптоми једне болести која се у медицини зове: „дијурноитис“.
Према тачним подацима утврђеним на кантарима Александријском и Ђеновском, један во на путу донде опадне за 50 кила, чиновник међу тим који прати транспорт добије 20 кила, или простијим цифрама речено 500 динара дијурне.
Ето, то су у главноме подаци о нашем извозу које сам повадио из „Трговинског Гласника“ и из конзуларних извештаја.
Но ја нисам остао само на овим подацима. Набавио сам ја и све остале.
Не можете ви чисто веровати какве све догађаје доживљавају и преживљавају они грешни чиновници који путују с воловима. Они су намерни да израде своја путовања у виду прича па то све да саберу у једну књигу под именом „Извозне приче“.
Замислите ви на пример једног младог чиновника Извозе Банке, увек феш, лепо обученог и лепо углађеног на корзу Кнез Михајлове улице, како безбрижно шета и задовољно фиксира девојке, само што им не каже: „Оставте се ви официра, ја сам чиновник Извозне Банке, имам 200 динара месечне плате без икаквих одбитака, имам тантијеме, дијурне, имам у џепу и књижицу по којој сам уложио већ 600 динара за случај да се жени иде у бању; имам и три акције; имам у управном одбору и пријатеље на чији потпис могу дићи и 5000 динара по потреби. Оставте се ви официра па гледајте мене“. Ето, замислите таквог младог и лепог господина, па га замислите на транспортној лађи, на којој нема других путника, седам пуних дана на мору са воловима. Тај док стигне у Александрију већ увелико муче.
Ви знате већ наш обичај. Официр кад га изаберу за питомца на страни он брже боље код Цвијановића, купи речник па удри учи стране речи. Тако и ови наши грешни чиновници Извозне Банке, покуповали речнике па уче ли, уче француски. И где би га боље научили до за оних седам дана на лађи. Али јадна им наука, кад сву конверзацију мора да воде са воловима. Таман почну:
„Ву заве ен шапо.“
„Муј, т. ј. уј“, одговарају сами себи.
И тако стигну на обалу, да није у Александрији Симе Гарме и Лепе Леле, ко зна како би се грешници споразумели.
Ја сам читао и њихова писма која пишу својим женама. Сви се жале на буру на мору, сви једногласно препатили су буру, сви избегавају да помену својим женама да се Лепа Лела налази у Александрији и једино помињу Симу Гарму.
А кад се врате с пута из Александрије, пуни су разних презента. Сваки својој жени донесе муштиклу или шамију или тако нешто. Па не доносе само женама презенте већ и члановима управног и надзорног одбора и својим колегама, чиновницима Извозне Банке. Јоца Јовановић председник управног одбора добио је већ шест ибрика на презент. А и остали чланови управног одбора добили су ваздан презента, тако: Потпредседник Аца Поповић добио је четири пара нанула за амам; Ђурић апотекар добио је седам крокодилских кожа за своју фабрику; Стева Атанацковић добио је поморанџе, кој год допутује из Александрије донесе му по једну поморанџу; Сава Константиновић добио је два пара шалвара, једне с рупом и једне без рупе (оне прве су као александријска мода а ове друге Каирска). Љуба Крсмановић добио је молбу од Александријске српске насеобине да им постане члан добротвор а Ђока Радојловић председник надзорног одбора, добио је читав пакет поздрава од Лепе Леле, као више зато што је он једини у управи нежењен.
За благајника Извозне Банке веле да је добио кожне чакшире, као зато, да би могао лакше закључити овогодишње рачуне; а за једног од књиговођа веле добио је такође кожне чакшире због истраживања нових путева.
Из Ђенове међу тим који год се вратио донео је то једно Колумбово јаје.