И ја сам био рад на напишем „Богоугодне разговоре народа словенског“ како бих што више обогатио литературу прибирањем наших народних обичаја. Тога ради сам чешће пута одлазио у Саборну цркву. Стао бих тамо код туторског стола, ослонио бих се леђима на преграду која одваја женско од мушкога оделења и побожно бих очима пратио службу Божју а ушима разговоре народа словенског.
Дакле ти разговори имају неки свој систем, неки свој ред, који је можда и у ком требнику прописан. Свакој песми црквеној одговара известан разговор, исто онако као што је свака песма црквена одговор на свештеникову молитву. Идући тако неколико пута на службу, ја сам похвалио тај ред службе Божје, и тако сам успео да направим скицу за велико дело „Богоугодни разговори народа словенског“. То ће дело ускоро издати или Коларчева или Чупићева Задужбина, јер све дебеле књиге у Србији издају те две задужбине, а ја ћу за сад само у изводу приказати отприлике садржину тога мога великог дела.
Дакле пре апостола свештеник отвори двери и рекне оно његово „Јако свјат јеси Боже наш“ и одговори му се са: „Амин, Свјати Боже…“
За време тога „свјати Боже“, наше се даме поздрављају међу собом, припитују за здравље, највише још припитају и за децу, јер „свјати Боже…“ није баш тако дугачка песма. Али одмах за тим настаје читање апостола. Е ту се већ може упустити и у мало већи разговор.
„Од кад вас нисам видела.“
„Боже мој, па где би ме видели, не могу као госпођа Јовановићка кућу о клин па јурити улицама. То ми је највише што до цркве изађем. А то ми је знате и једно уживање у моме животу. Ја кад се у недељу не помолим Богу, а ја чисто осећам неки терет на души.“
„Па да. Најзад вас разумем. Ви сте тако рећи једна побожна жена. Али кажите ви мени шта ће она госпођа Савићка у цркви.“
„Ја не знам, слатка моја. Гледам је баш се чудим. Та и не слуша службу него само гледа лево и десно.“
У том престаје апостол и треба се прекрстити.
За време „Алилуја“, „И духови твојему“ и „Слава тебје“, једва се стигне по која реч да се проговори. Али сад настаје јеванђеље. Ех, ту ће те дозволити да има времена и за мало опширнију конверзацију, нарочито ако јеванђеље чита какав млад попа па отегне онако. Дакле за време јеванђеља развија се мало опширнији, овакав разговор:
„Шта сте бога вам ви од јутрос преставили.“
„Ја? Ех, Боже, та ко би данас што и кувао. Скувала сам још јуче сарме, јер подгрејане сарме, знате већ и сами како су добре. Једино се ждерем што онај мој хоће да му умесим данас питу од спанаћа. Од куд му сад то пало на памет.“
„Па дабоме, ви сте жена која пази на то, шта муж жели и испуњава му, тако рећи, сваку жељу. А ето како госпа Мица, оно знате већ и сами.“
„Ех, лако је њој кад има мужа шмокљана. Зато је она и дигла барјак, па још је није срамота да дође међ свет и још да се моли Богу.“
„Ја збиља не знам шта се она моли Богу, шта је то што она може желети од Бога.“
„Ех, Боже мој, шта је, шта је. Као да ви не знате. Моли се Богу да јој муж што скорије оде где у какву комисију, ето то се она моли Богу да остане сама.“
„Та већ зна се. Није овде место, црква је па ми се и не говори шта бих све имала да кажем.“
У том већ престаје и јеванђеље и за време ђаконове јектеније, проговори се још по која реч онако у прекидима па у том почне оно дугачко „И“. Од „Иже херувими“. Е видите, та песма „Иже херувими“ најзгоднија је за оговарање. Код те песме развије се најопширнији разговор и претресају се сва могућа питања.
„Гледајте молим вас овај костим на госпођи Цаји. Шверцовала га је пре неки дан из Земуна. Шта мислите Бога вам да га је платила.“
„Она каже двадесет и пет форината.“
„А вреди тај костим и четрдесет и педесет форинти.“
„Па разуме се она каже двадесет и пет јер је толико добила од мужа. Неће ваљда казати шта га је платила те да је муж пита од куд јој онај други новац.“
„Ју, слатка моја, опет волем и то него кад ми неки плати педесет динара па прича да је платила сто. Е то не трпим а госпођа Михајловићка воле слагати бар десет динара више, него не знам шта.“
После херувиме, остаје још мало места тако за ситније разговоре, приликом „Оца и сина“ (којом приликом се разговара о ћеркама), па онда велико „свјат“. Али од свих црквених песама најзгоднија је за оговарање. „И молим ти сја“ јер се ту сагне глава и том приликом не мора ниједна од госпођа да се мисли хоће ли поцрвенети или неће кад каже какву крупну реч.
До краја службе разуме се има још многих песама и многих места за оговарање, али ја то не мислим све овде изнети. Читаћете ви то опширније у моме делу „Богоугодни разговори народа словинског“.