Једна стара мудрост поставља разлику измеђ жењена и нежењена човека. Вели разлика је у овоме: Нежењен човек кад пође увече на спавање он легне као пас али се ујутру пробуди као цар; а жењен човек легне увече као цар а пробуди се ујутру као пас.
Ево и како се објашњава то упоређење. Нежењен човек дође увече кући кад дође, пошто је у кафани вечерао. Газдарица је наложила још пред вече фуруну па се већ и загасила; соба пуста и мрачна; ломи се од зида до зида и преврће преко столица док нађе свећу. Ни с ким да проговори ни ко да му намести, свуче се па се увуче у кревет као пас под стреју. А кад сване јутро, газдарица већ наложила фуруну и скувала му чај, кроз прозор пробио свеж зрак, он весео, испаван, свеж, певуши по соби а никога нема да му досади.
Код жењенога је друкче. Он увече кад дође, дочекује га жена. Свећа је упаљена, фуруна букће те је соба топла, кревет дивно намештен; ако је мало назебо, жена му брижно скува чај, испије га па се задовољно прући у кревет и чисто се протеже од задовољства. А кад сване јутро, леп Божји дан, кад продре свеж сунчев зрак кроз прозор, он још није ни отворио очи а чује крај себе глас:
„Дедер, дедер, немој ту да се лењиш него устај. Знаш да данас треба купити дрва!“ то је љупки глас женин.
И док он грешник чисти прстом око од крмељи, она му над главом наставља:
„Шта да кувамо данас?“
Он је тек једно око протрљао и отворио га па одговара:
„Кувај шта хоћеш“, па наставља да трља друго око.
„Дабоме, ти само то и знаш, кувај шта хоћеш. Као да ниси муж, као да си туђин у овој кући, или, Боже ме прости, као да си погодио кост код мене, па само ја да бринем о свему. Не умем већ више ни да измислим шта да кувам, већ ме и глава заболи мислећи тако сваки дан. А ти бар да оком мрднеш; бар на памет да ти падне: ајд, да помогнем јадној жени да се не мучи сама, па да ми кажеш макар шта; кувај жено макар шта.“
Разуме се, после овакве придике, мужу није потребно ни да трља оно друго око. Отвори се оно само.
„Па добро, жено, кувај макар шта.“
„То ако си ти научио код твоје куће да једеш макар шта, ја код моје нисам. Место као човек да ми кажеш: ето, жено, кувај то и то, па да се као муж и жена разговарамо, а ти ето како говориш.“
„Па добро, кувај кисео купус.“
„Знала сам да ћеш то да кажеш. Ти ништа друго и не знаш него кисео купус. Кад год сам те запитала ти си само одговарао: кувај кисео купус, као да друго јело не постоји. Или ти то ваљда тераш спрдњу са мном. Ако већ нећеш саветом да ми помогнеш а ти се бар немој спрдати.“
„Па добро“, брани се грешни муж навлачећи чарапе, „онда немој кувати кисео купус“.
„То знам и ја. Нећу га ни кувати. Само, ја тебе нисам питала шта да не кувам него шта да кувам.“
„Не знам, веруј да не знам, кувај ето пуњене паприке.“
„Разуме се, одмах сам мислила да ћеш то казати. Знаш да ја не волем пуњене паприке па зато и кажеш. Ко велиш, нека си ти само сит, а жена нека ринта, и нека гладује.“
„Заборавио сам да ти не волеш. Добро, онда кувај дуње са говеђином. Ето, то ја не волим па опет ти предлажем да их куваш, да ти покажем само, да ми је свеједно.“
„Теби је, разуме се свеједно, али није мени. А ти кад би мало мислио на кућу не би ни теби било свеједно. Како си ти сладак. Да скувам јело које ти не волиш, па ја да окусим два три залогаја, па после оно друго да се баци. То би ти хтео, је ли?“
„Е па ја већ не знам више шта да ти предложим.“
„Боље и немој ништа да ми предлажеш, кад нећеш као човек. Ти никад нећеш, болан, да седнеш тако као човек, па да разговоримо лепо, па да ми лепим кажеш: жено, друже, скувај на пример кромпир или…“
„А, врло добро, ето скувај кромпире.“
„Видиш ти њега како се ухватио за реч, а ја сам ти то само као пример казала, и ти се одмах ухватио зато а знаш да је данас моја мајка на ручку и знаш да она не воли кромпир, то знаш је ли, па онда само уз изнат тако говориш.“
„Није ми ни на крај памети било.“
„Па знам ја да ти није ни на крај памети било. Зар ти мислиш на што год, кад би ти мислио на кућу, све би друкче био. Али теби кућа није ни на крај памети. Разуме се, знала сам ја, у осталом што сам ја луда па се секирам. Нећу ни кувати данас, нећу ништа да кувам. Послаћу у кафану па ћу купити шта буде. Не морам се ја свако јутро ждерати.“
„Са свим, пошаљи у кафану.“
„И онако ми треба две три визите да начиним. Тако ћу и урадити.“
Ето тако се буди жењен човек. Зато ваљда она стара мудрост и вели да он леже као цар а буди се као пас.