Разуме се да сам и ја обишао изложбу. И ако код нас у Београду постоји стална изложба гусака, ћурака и ћурана, ипак ме је заинтересовала и ова нарочито приређена изложба. Занимала ме је и она публика што се мува око кавеза а занимала ме је и она публика у кавезима.
Ви који нисте посетили ту изложбу, ви просто не можете веровати са колико се достојанства креће онај ћуран у кавезу. И не само што се достојанствено креће него има и тако неке израђене и лепе манире да се човек просто превари и заборави, па чисто му дође да се запита: што ли ће Боже мој овај државни саветник у кавезу, зар он није могао наћи бољи стан?
Па гуска, она висока гуска са лабудовим вратом да ви знате, какво ми је поређење пало на памет. Не смем ни да га кажем; не смем због Вас, госпа Мацо, јер знам да ме никад више не би понудили кафом.
У ствари ја бих требао да вам причам о утисцима које сам стекао приликом посете живинарске изложбе, то би бар био ред.
Чим сам ступио ногом на изложбу, заџакаше силно са свих страна гуске, пловке, ћурке; ама знате како заџакаше, тако да ми је у једном моменту изгледало да се налазим на седници „Женског Друштва“ приликом избора председнице.
Ја нисам ишао редом од кавеза до кавеза. То је било врло згодно што је свака изложена гуска, ћурка и т. д. имала своју визит-карту, те је човек могао направити познанства само са оним са којом је хтео.
Нека вам није то чудно што говорим о неким познанствима. Зар сам ја мало пута у животу направио познанство са каквом гуском или са каквим ћураном, па зашто неби и овом приликом, у толико пре што ћу овом приликом бар направити познанство са ћуранима и гускама из бољих породица т. ј. од нарочитих раса.
А ја сам морао да направим то познанство већ и с тога што сам се био решио да интервјуишем неколико изложених егзамплара како би мој новинарски извештај са живинарске изложбе био што потпунији.
Интервјуисао сам једног ћурана, једну гуску, једну пловку и једног петла.
По новинарској дужности, саопштићу вам од речи до речи сваки овај интервју, без бојазни да ће наш Прес-биро ма један од ових интервјуа демантовати.
⁂
ЈА: Ја сам рад да на вас управим неколико питања.
ЋУРАН: Јесте ли ви родом из Јагодине?
ЈА: Нисам, али ћу се ипак споразумети са вама јер говорим немуштим језиком.
ЋУРАН: Тако, мило ми је. А шта сте ради?
ЈА: Ја бих да ми кажете извесне околности из вашег живота.
ЋУРАН: Шта имам ту да вам говорим. У животу једног ћурана најважнија је ствар његово порекло. Није ту важна ствар то што сам ја ћуран ја могу бити колики хоћете ћуран али сам бар од нарочите расе и од нарочитог порекла. А то једном ћурану даје вредност.
ЈА: Са свим, тако је то и код нас људи. А, дозволите ми, поносите ли се својим пореклом?
ЋУРАН: Боже мој, какво питање? Ко ће се пућити ако неће ћуран.
ЈА: А, како се осећате овде на изложби, није ли вам непријатно што вам толики свет прилази и посматра вас?
ЋУРАН: Не, на против. Зар ви не знате да и у животу људи, сваки ћуран воле да га свет посматра. Ја чак знам и како се ваља према коме држати; кад наиђе какав државни великодостојник, ја се напућим и заузмем такву позу да околостојећа публика дође просто у забуну не знајући ко је од нас двоје државни великодостојник; онај ван кавеза што мене посматра или ја. Кад наиђе какав изгладнели практикант, а ја му просто окренем леђа.
ЈА: Вас не женира ни то што сте изложени продаји?
ЋУРАН: Ни најмање. Сва ми је амбиција да ме само по што већу цену продају. Достојанство мојега великог породичног порекла знате, било би повређено, кад не бих по велику цену био продан.
⁂
За тим сам пришао кавезу у коме је била гуска.
ЈА: Дозволите да се представим. Ја сам Бен-Акиба.
ГУСКА: Мило ми је. Али како то да ви умете да разговарате самном?
ЈА: Знате, са многим сам гускама у животу имао посла па сам већ навикао.
ГУСКА: А шта сте ради?
ЈА: Та хтео бих да вам управим два три питања.
ГУСКА: Молим.
ЈА: Како се на пример осећате овде у кавезу затворени и изложени погледима публике?
ГУСКА: Та идите, молим вас. Ждерем се као нико мој. Кад сам чула да ће бити изложба гусака, радовала сам се Бог зна како. Ја сам мислила они ће ме довести у Београд и пратити ме просто свако вече да прошетам корзом у Кнез-Михајловој улици. Тако сам ја разумела изложбу гуска. А шта значи ово? Па још гледајте, метли ми овде у комшилуку белу гуску. Ју што је алапача, јер што по цео дан говори, што се хвали просто то човек не може више поднети. Једнако прича како се код њеног кавеза више заустављају него код мога, а није истина, верујте није истина, него само тако воле да говори. А гледам је само како се и према своме мужу понаша. Он сиромах добар као добар дан а она… Па онда и ова што је у кавезу с леве моје стране — ко и та ми је нека…
Како сам приметио да гуска има намеру да оговара све остале гуске које су на изложби, побегао сам даље, ка једној пловки.
⁂
ЈА: Добар дан желим.
ПЛОВКА: Пак, пак, пак, пак… с ким имам част?
ЈА: Ја сам Бен-Акиба.
ПЛОВКА: Тако, мило ми је. А шта сте ради?
ЈА: Па ако би били тако добри да ми кажете, како се осећате овде на изложби.
ПЛОВКА: Да вам искрено кажем, не баш најпријатније. Ја не могу да разумем овај свет. Сваки ми прилази с другим тежњама, сваки са другим жељама, сваки са другим погледима на овај свет. Ето јуче била једна госпођа са једним господином. Па знате ли шта је она на мени опазила? Ох, то је врло интересантно. Обесила се мужу на руку и почела да моли:
„Јово, овакав костим да ми направиш.“
„Какав костим?“ пита муж.
„Па овакав, као у ове пловке. Гле како је леп; химел-грау а ревери теготоф, па онда бео боа, видиш бео боа око врата, а крила то су ревери.“
„А реп?“
„Да и реп, јер правићу фрак-костим, опет реп од химел-грау, ајнфасован са тегетов, овако исто као на пловки.“
„Па то ће бити онда пловчији костим.“
„Ал’ ће бити врло модеран.“
И док је тако ова дама на мени нашла боје које би згодне биле за њен костим; дотле ме је један пензионар тако алапљиво посматрао, да сам му просто из очију прочитала да би ме радо појео на пиринџу. А знате ли да ме је тако очима мерио колико имам кила, како сам угојена да сам просто дошла у неприлику и прибила сам задњи део тела уз зид, јер сам приметила да би он био кадар још и да пружи руку кроз решетку од кавеза и да ме пипне. Но само би ми још то требало да ми се на изложби деси.
⁂
Кокошка ме је такође врло љубазно дочекала, при свем том што сам приметио да је била суморно расположена.
ЈА: Дозволите ми једно питање: како се осећате овде на изложби?
КОКОШКА: Никако. Црни су ми дани. Зар не видите неправду која нам се чини. Овде су изложили нас кокошке а ено тамо мало даље машину за вештачко оплођавање јаја. Није ли тиме до дна душе повређен наш матерински понос. Ми кокошке никад нисмо бегали од тога да своје младунце и излежемо и одгајимо и очувамо. Па зашто измишљати ту машину. Што људи нису измислили машину за вештачко оплођавање деце, кад се зна да ваше жене за љубав мидера и за љубав лепе коже на лицу избегавају да рађају. Ваши су полицијски рапорти пуни нађене деце на улицама; код вас постоји потреба „Материнског удружења“ које ће ту децу збирати; код вас доктори гинеколози имају највеће клијенте, па што за вас нисте измислили машину за вештачко оплођавање деце, него сте то за нас.
После ових озбиљних речи нисам хтео даље да наставим моје интервјуисање.