Знате шта сам јуче радио? Седео сам цело пре подне на прозору.
Ја се знате, ове године не селим, остајем у истом квартиру, па не можете веровати са каквим задовољством или боље рећи пакошћу гледам оне муке оних грешника који се морају селити. Иду на пример пуна пунцита кола, коњи их једва извлаче; за колима иде служавка и носи једну слику и лампу. На један мах, у моменту кад већ кочијаш мисли да је истерао кола, преврне се озго са врха товара дечија колица, и за њом полети бакрач и једно ногаре. Куварица врисне и спусти лампу, кочијаш опсује оца и матер и зауставља кола и поново товари ствари.
А ја све то гледам и пакосно се смејем и уживам у туђој муци.
А кола иду за колима, час шпедитерска, час рабаџијска, час таљиге а час носила. И чудо како сам по стварима могао тачно да погодим, ко им је газда.
Најпре прођоше једна широка шпедитерска кола, на њима читава кућа. Шпорет са две рингле, трпезаријски астал и отоман па онда два велика двокрилна ормана и један пар чизама, корито и казан за веш и опет пар чизама, душеци, ћебад, јастуци и столице, столице, столице, и некакво седло и још један пар чизама и пуно ћункова од шпорета. Па онда две дечје столице, један умиваоник, три кревета, четири пет карниса и једна ловачка пушка. Ногаре за прање веша, једно буре и још један пар чизама који вири из бурета.
То је сигурно какав капетан, највише мајор. Има жену и двоје деце. То сам тачно познао по стварима.
Мало после наиђоше једна обична рабаџијска кола, и на њима читава кућа. Шпорет са једном ринглом, па неки стари двокрилни орман од којега је једно крило већ отпало и онда четири траке плетене столице и један гвозден миндерлук. Два дрвена кревета и један дечији кревет, астал кухињски, полица и буре са киселим купусом.
То је извесно поштар, или ђумругџија, највише порезник. Оженио се скоро, тек једно дете имају. Узели су се из љубави те му жена није донела никакав мираз, па чак ни намештај, већ је уз његов момачки намештај докупљен само још један кревет и двокрилни орман. Онај дечији кревет купљен је извесно доцније.
Мало после, прођоше још једне таљиге са једним коњем. Нису баш сасвим ни пуне. Један гвоздени кревет и душек, једна стара сламна столица, један излизан зимски капут, један бели трговачки сандук пун веша, други један мањи сандук пун књига, рамови са сликама, фотографија и нота и преко свега један венац са тракама на којима је нешто било исписано из излепљених слова али су на једној само још остала слова: „… вићу“… а на другој: „… арности“:
То је или глумац или хоровођа каквог певачког друштва. И то што је тако мало ствари у колима не значи да он уопште има мало ствари но да је онај ресто ствари задржао за кирију газда куће у којој је до сад седео.
И сва остала кола која су прошла погодио сам. Ево прекосутра је први, седите само на прозору па ћете видети да ћете и ви погодити.