Пре много и много година позната је била у Београду „Лепа Маца“. Играло се и певало: „Лепа маца цвеће брала, где је брала ту је и заспала“. Данас се као што видите игра и пева „Лепа Јелена“.
Па тако је то, времена се мењају а и укуси са њима.
Некад је на пример у Београду на Врачару била свима позната Лепа Катарина, а данас је у Палилули позната опет Лепа Јелена. И то не она са позорнице београдске него баш изистинска Лепа Јелена.
И што је најлепше и њој се десио исти малер као и оној историјској Лепој Јелени. Дошао човек и отео је од мужа.
Ево како је то било:
Јелена и Тома шнајдер (он би, рецимо, одговарао историјскоме краљу Менелају) врло су лепо живели. Може се пак рећи да је то била нека чисто шнајдерска љубав, јер Тома није давао нигде да се распара. Чим би се мало распарала њихова љубав, Тома би то одмах ушио; чим се она на ком месту излизала, Тома би је одмах препеглао. И тако је та њихова љубав увек била лепа, чиста и што је главно увек је изгледала „као нова“.
Једнога дана, са свим онако као што је дошао Парис галијом преко мора дође некакав Шандор лађом из Панчева, и настани се на Палилули.
Нико није могао да зна тачно шта је тај Шандор по занату, а примао се сваког посла. Тапацирао је собе, правио од дрвета некакве играчке за децу и продавао, неговао је тице и правио некакву фарбу за фарбање женске косе.
Та фарба управо и исфарбала је Томин брак. Том фарбом Шандор је и подишао Лепој Јелени. Изгледа да је Тома и даље крпио где се парало и пеглао где се излизало али једног дана — оде Лепа Јелена са Шандором на лађу и, пошто је тога дана био поспешан ветар, крену лађом преко мора за Панчево.
Тома шнајдер појури као бесомучан, са маказама у руци, на Саву али кад је стигао, могао је спазити још само оџак од лађе како се испод града пуши.
После два дана Тома је добио писмо које Лепа Јелена почиње са: „Тако је морало бити“. За тим му пише где су кључеви од ормана, објашњава му где му стоји веш, препоручује му да се и даље два пут недељно пресвлачи; обраћа му пажњу на тице и најзад опет свршава писмо са: „Тако је морало бити“.
Од тога времена Тома је јако расејан. Ја не знам да ли сте ви имали прилике да се сретнете у животу са расејаним шнајдером али вас уверавам да нема ничег грђег од тога. Расејан шнајдер кадар је да вам скрати ногавице на панталонама; кадар је да направи један рукав дужи а други краћи и кадар је чак да вам направи да вам се панталоне закопчавају од натраг место од напред.
И ето, по мојој злој срећи, ни на ког се другог нисам намерио него баш на овог Тому да ми за ову зиму скроји зимски капут. Прво и прво, толико је био расејан да је читав метар штофа украо, али му нисам замерио. То се у расејаности може да деси и многим другим људима, али је он нешто више учинио. Пошто је читав месец дана кројио тај капут, пошто ме је измучио са пробама, и пошто је све свршио и капут био готов, он га лепо у расејаности обуче а оде прекјуче и сам у Панчево, у потеру за Лепом Јеленом.
Ја најзад, разумем туђу жену узети па отићи преко мора али туђ зимски капут узети па отићи преко мора, то је већ више но злочин. Јер најзад, то је истина увелико утврђена да је жену лакше стећи но зимски капут. И онда жена није ни у каквој вези са сезоном; рецимо, немаш жену преко зиме ал’ је добијеш натраг на пролеће, или ако хоћете обратно, немаш жену преко лета али је за зиму добијеш. То је свеједно, то не мења ствар. Али зимски капут, то је већ са свим друго нешто, ако га ја не будем имао преко зиме и ако га на пролеће добијем.
У осталом ја сам учинио потребне кораке код власти и врло ме теши то што „власт трага“. По томе сам знаку сигуран да капут нећу добити ни на пролеће но можда тек за идућу зиму.