Дакле са шеснаест гласова противу шест, решено је најзад у општинскоме одбору да Београд прослави своју стогодишњицу.
Сто година си зарабошио, сто година си новога живота натоварио себи на грбачу, мој лепи Београде. А то није старост, те су у животу једнога града тек девојачке године; твоје би чело било чисто и ведро, мој лепи Београде, да није општинских инжињера који те сваки час разривају и изоравају ти дубоке бразде по лицу; твоје би се груди девојачком поноситошћу испрсиле да није за сто година твог живота, седело бар сто тутора на столицу председника општинских. Не сто очева, који су се бринули да своју кћер изведу обучену, обувену, умивену, угледну у свет, но сто тутора, којима је главна брига била оних 5 од сто од прихода своје пуниле.
Па јеси ли се одиста ти ослободио, мој лепи Београде? Има ли одиста у теби какве разлике измеђ оног доба и данашњега, ако је има, ево у чему је:
Пре сто година је било у Београду дахија, а сад има општинских комисија; пре сто година Београд је био „кућа рата“ а данас је „кућа разврата“; пре сто година је у Београду живео турски паша који се звао „сиротињска мајка“ зато што је штитио, бранио и хранио сиротињу; а данас у општини са платом од 150 динара постоји „сиротињски отац“ зато да би сиротиња имала на кога да се пожали и заплаче; пре сто година пасали су Београд шанчеви и барикаде а благодарећи општинским инжињерима, не пашу више Београд, него се дижу кроз сред Београдских улица; пре сто година претио је становницима Београда отуд са Калимегдана, са градских бедема, сваки час топ да опали а данас прети становницима Београда отуд са Калимегдана, из општинске куће, сваки час нов прирез и нов зајам.
И шта си учинио за ових сто година, мој лепи Београде? Подигао се једно гробље више; спустио си неколико улица ниже; погасио си општинске фењере да их крај нове светлости искрено пожалиш; посекао се башче и запушио чешме, да би у општини буџет могао унети нову позицију за подизање паркова.
И једино што си сачувао, једино чему си остао веран, то је твоја калдрма. Чуваш је брижљиво, чуваш је себично као што се најскупоценија музеумска ствар чува. Онаква каква је била за време Мула-пашино, таква је и данас за време Главанићево и таква ће остати и кад Главанићев унук буде постао председник општине.
Заборавио сам само још једну тековину твоју, мој лепи Београде, а учинио бих грех, немилостиви грех ако ти не бих и ту тековину поменуо. Наши стари пре сто година, ако су хтели из града изаћи до Возаревићевог крста, морали су ићи рабаџијским колима. Ми данас, хвала Богу, ако ћемо од града до Славије, имамо електрични трамвај. А то је већ нека разлика, и то је већ врло важна одлика твога напретка, мој лепи Београде! А та је разлика у толико већа што су наши стари, по својој познатој пргавости, брже стизали до Возаревићевог крста на рабаџијским колима, но ми данас трамвајем до Славије.
И ти баш хоћеш да прославиш твоје ослобођење, мој лепи Београде! Хоћеш ли ја да ти кажем програм, хоћеш ли ја да те поучим како ћеш одиста прославити, твоју стогодишњицу, дан твога ослобођења.
Мој програм има свега три тачке а лак је и остварљив, а ево га:
- На дан стогодишњице одржаће се најпре парастос свима оним општинским буџетима и буџетским сумама, свима грађанским прирезима и дажбинама који су гинули за ово сто година а не стекли ништа Београду;
- На свечаној седници која ће се тога дана одржати, у сали београдске општине, прочитаће се, у место историје Београда, извештај оне комисије која извиђа злоупотребе у кривичном оделењу општинскога суда;
- На тој истој седници, да би допринео величини саме светковине, и да би се грађанство београдско подсетило да је одиста ослобођено, г. Главинић ће дати оставку.
Је л’ те да је леп и остварљив програм?