Мислим на ову госпођицу Катицу Ширмахерову која је у недељу по подне држала у универзитетској сали предавање посвећено врло лепо нашим женскињем.
Ја нисам био на предавању, али сам пратио наше госпође и сачекао их кад су се вратиле отуда. Што сам у главном приметио то је да су се наше госпође, враћајући се са тога предавања држале некако гордо и из понашања и из израза лица могло се приметити да су просто омрзли наш мушки пол, и вероватно та ће се мржња код њих укоренити, мањ ако нешто мало не попусте сад зимус, за време забава.
То сам приметио код женскиња кад су се враћале са предавања, међу тим изгледа да је код куће било интересантнијих сцена кад су жене полазиле на предавање.
Ја сам их забележио неколико:
*
„Слушај Перо“, вели за ручком госпођа Ана своме мужу, „немој да спаваш после ручка“.
„Зашто?“ чуди се Пера који је већ за време ручка откопчавао дугмад на прслуку и на панталонама и свукао ципеле, готов да се одмах по последњем залогају простре по миндерлуку.
„Па, знаш хоћу да идем на предавање, па да могу закључати кућу.“
„Какво предавање?“
„Па то, на великој школи, о еманципацији.“
„Шта ће ти то?“
„Дабоме, знала сам ја да ће прва реч бити: ‘што ће ти то?’ Ти би дабоме био рад да ја вечито останем оваква каква сам, прави твој роб. Бога ми, већ ми се и свет смеје и чуди моме робовању.“
„Ама, какво робовање?“
„Па тако, зар ми је и то живот, зар ја у ствари нисам од првог дана…“ и сад настаје једна дугачка лекција коју „роб“ прво почне нижим гласом па га пење све више и више, док не пређе у крешендо, те грешни Пера, који је „заробио“ своју жену Ану, скаче као бесан, повлачи ципеле и закопчава дугмад и на прслуку и панталонама и бега у кафану да тамо, у каквом ћошку одрема један мали сан.
*
„Симо“, вели после ручка госпа Наста газда Сими, „да ми даш један динар“.
„Шта ће ти динар?“
„Па да идем и ја на ту еманципацију.“
„Какву еманципацију?“
„Па не знам, госпа Сојка ми рече да пођем и ја.“
„Море остав се!“
„А што богати, па водио си ме у позориште, водио си ме у биоскоп, па зашто да не видим и еманципацију.“
„На!“ вели јој газда Сима, „иди види, да ти не остане жао“.
*
„Чуј, Саво“, вели госпођа Симка своме Сави за ручком, „да ми даш паре да изведем децу после подне на то предавање“.
„Шта ће то деци богати?“
„Та не кажем ја да им треба али биће знаш тамо доста света, па као рекох да изведем мало децу. Знаш како је, пристигла су за удају, па морамо мало да их изводимо.“
*
„Остави се богати, Јело, што ће ти то?“
„И није него још нешто, како Станка да иде а ја да не идем.“
„Па добро, али шта ти вреди, нећеш ни разумети предавање. Зар не видиш да ће га та госпођица Ширмахерова држати на француском језику.“
„Боже, Перо, ала си ти смешан. Па кад би држала на српском језику ја неби ни ишла. Овако је много интересантније, седим тамо и озбиљно слушам шта она говори, кад треба и ја се насмејем, и аплаудирам кад други аплаудирају а госпа Стана да се изеде од муке, јер знаш ја сам увек говорила да ја знам француски. Она и сад мисли да ја знам француски.“
*
„Стево и ја хоћу данас на предавање.“
„Какво предавање?“
„О еманципацији.“
„Шта ће ти то?“
„Зато што сам и ја за еманципацију.“
„Са свим паметно и ја сам за еманципацију. А ништа лепше, Боже мој, него кад су и муж и жена за еманципацију. Иди, душо, данас на предавање, па сутра да пођемо у име Бога у конзисторију.“
*
„Остави се, богати.“
„А не, Стево, зар цео свет да иде на предавање а ја да останем.“
„Слушај ти мене. Како се зове та што предаје?“
„Госпођица Ширмахер.“
„Е видиш, да она нешто није госпођица Ширмахер, него да је госпођа Ширмахер, ја бих био сигуран да би, док она овде држи предавање о еманципацији женскиња, дотле њен Ширмахер у неком другом крају Европе, врло далеко од ње, држао предавање о еманципацији мушкиња.“