Оно кад би се правилно хтела да протумачи и разуме реч зимница, она би ма на ком другом језику значила: зимски капут мужу, зимски капут жени, зимски капут деци и два фата дрва.
Као што је познато, сваки добар домаћин, још првих септембарских дана купи себи менични бланкет и есконтну листу. У току месеца септембра, нађе два потписа; у првој половини октобра обиђе пет шест новчаних завода и код седмога успе и у другој половини октобра, ви видите тек у Кнез-Михајловој улици, иде добар домаћин напред, жена за њим а деца за њом и улазе из дућана у дућан, свлаче своје одело и навлаче ново, док се најзад не погоде. Од пара што претече купе се дрва и ето зимница је спремљена.
Јест, али то би тако било на мушком језику, на женском зимница не значи само то.
Дође добар домаћин кући на ручак а жена тек почне:
„Слушај, Јоцо, ја сам већ попарила буре а купус још нисмо купили. Ако га сад не узмемо доцније ће бити много скупљи.“
То Јоца прогута са супом.
„Бога ти, Јоцо, мислиш ли ти на кућу који пут. Ни једне године до сад нисам оволико одоцнила са туршијом. Хоћеш ли ми дати паре за паприке?“
То Јоца прогута са римфлајшом.
„Јоцо, ако ћу сад скувати нешто парадајза док је јефтин патлиџан, после га ти кувај.“
То Јоца прогута са цушпајзом.
„Овај, шта сам хтела да ти кажем. Да, требала бих да скувам које слатко и нешто компота док још има воћа. Нећемо ваљда још и слатко куповати зимус из бакалнице.“
То Јоца прогута срчући кафу после ручка.
Разуме се, почев од првог дана, од оног дана кад је снадбео све са зимским капутима и дрвима, па сваки дан такав му је ручак. Кад би нешто његов јеловник био исписан, гласио би овако:
- Супа.
- Разговор о купусу.
- Римфлајш.
- Разговор о туршији.
- Цушпајз.
- Разговор о парадајзу.
- Кафа.
- Разговор о слатку и компоту.
И тако тај разговор траје из дана у дан док грешни Јоца не почне да сања све ружније од ружнијих снова.
Сања на пример грдну велику бабуру, па као та бабура виси над његовом главом а жена држи маказе и прети да ће одсећи кончић те да ће бабура право Јоцу по носу; или друге ноћи сања велико буре пуно сирћета а њега жена и ташта метле у туршију, па као ташта донела онај велики камен па му метне на главу као да се потопи туршија и да је прелије сирће; или треће ноћи сања свој зимски капут, као није црн, као што га је он купио, него црвен. Загледа он мало боље а оно капут му и није од штофа него од црвених патлиџана.
И тако све страшније од страшнијих снова поче да сања, док се не одлучи да се растресе напасти.
„Немам“, викне сутрадан жени, „немам, разумеш ли. Задужио сам се док смо се обукли а не могу сад ја и за туршије правити менице. Ко ће ми молим те дати потпис за туршију“.
Е са, разуме се, настаје друга ситуација. Сутра дан кад дође на ручак а жена му саопшти.
„Јоцо, кажи драгичка.“
„Каква драгичка.“
„Купила сам парадајз.“
„Од куд ти паре?“
„Две стотине патлиџана добила сам за твој стари зимски капут.“
Сутра дан опет драгичка. Одоше и Јоцине панталоне, па онда дечије ципеле и хаљине, па онда сукња и тако редом износи се из куће ствар по ствар, а уноси се патлиџан, купус, паприке и спрема се зимница.
Слушајте мужеви, прегледајте ви само своје старе хаљине па одвојте за времена што вам треба, јер жена за зимницу да све што шчепа наше а своје сачува.
Моја је жена је дала за туршију чак и онај мој цилиндер, знате онај што је пре неки дан одржао онако сјајну трку.