Како је то некад лако било. Кијавица није ни сматрана као болест а и кад си је добио, лако ти је било опростити је се. Сретнеш само пријатеља или пријатељицу рекнеш јој:
„Кажи Милица.“
Онај рекне Милица, а ти на то:
„Поздравила те моја кијавица! — па мирна Крајина. Кијавица одмах пређе на онога.“
Е ал то је некад било; данас ти не помажу ни Милице ни Катице, данас мораш вући кијавицу све док је не искијаш.
Па онда некад су и џепне мараме биле друкче. Једна марама ти доста била да у њу кија недељу дана цела једна породица, а данас, напуниш све џепове марама па ти то траје до подне, а после подне опет чисте.
Не знам да ли се то променила времена ил се промениле кијавице.
Ето од неколико дана ја је вучем па чисто избегавам и свет и друштво. Ви не можете чисто ни веровати колико се ту човеку непријатности могу десити кад вуче собом једну такву кијавицу какве данас спопадају људе. Мени се једанпут десило да сам с кијавицом имао ауденцију и можете мислити како је то изгледало.
Један пут опет на забави пришла ми је једна деколтована дама, која је после кратког разговора самном морала отићи кући. Јер најзад некад се и кијало друкче, једно обично мало и кратко: „циха!“ и то је све али данас, нос изгледа при кијању као канта за заливање баште и онда човек потегне једно дугачко „И“ дуже но оно поповско кад почну „Иже херувими“, па груне из носа цео оркестар, прва виолина, друга, бас, труба и бубањ и све то заврши са једним „…а а а“… које траје дуже од оченаша.
И што је главно нема лека. Запиташ ког пријатеља за савет а он ти вели:
„Та, причувајте се: знате од кијавице се пређе најлакше у запалење. Ето Петровић, здрав здравцит је био, па ударио у кијавицу, па онда леже и ено умро човек.“
„Тако, хвала!“ заблагодарим се љубазно па се обратим другом пријатељу.
„Кијавица је видите већ један ступањ инфлуенце а знате инфлуенца је смртоносна. Ви знате покојног Јанковића. Ето он је тако имао кијавицу, ништа више само кијавицу.“
„Хвала лепо!“ заблагодарим се такође па се обратим другима, редом сваком, само да ми кажу лека.
„Ништа боље, него ноге у врућу воду па да напариш“, вели ми госпа Маца.
„Шмрчи ледену воду“, саветује г. Срета.
„Спавајте у чарапама“, саветује ме госпа Перса.
„Ладну крпу око врата“, вели ми г. Мика.
„Накадите се на шећеру“, вели ми госпа Сојка.
„Метните памук у ноздрве“, саветује ме господин Света.
И ти савети се тако гомилају а ја кијам све даље.
Ево баш овог часа, кад вам ово пишем, ја сам у оваквом положају. Седим за мојим писаћим столом, ноге ми у врућој води; око врата сам везао мокру крпу и из ноздрва ми вири памук и, хоћу да вам испричам једну занимљиву епизоду која се једном просцу десила због кијавице али… ето не могу… стигло ме је… психа!…