На београдским улицама се може човеку и многа непријатност десити. Не мислим ја само на ону непријатност кад човек сасвим невино шета и баца погледе лево и десно на даме које му иду у сусрет па се једном нађе у очи у очи са кредитором којега већ годину дана избегава. Не мислим ни на ону непријатност кад шета Кнез-Михајловим корзом и пари очи сретајући се погледом час са топлим плавим очима час враголастим зеленим очима па на један мах и у сред те раздраганости сретне се очи у очи са својом женом, са њеним строгим погледом.
Све су то ипак мање непријатности од оне која се мени јуче десила.
Већ знате да је јуче био св. Лука па и ја грешник пошао по славама. Није ми баш нимало пријатно ићи по славама али морам.
Чим уђем прво ме лепа домаћица сретне речима:
„Добро дошли, али ви не мислите ваљда и о славама писати.“
Чим уђем у салу а оно жене, у сред најслађег разговора ућуте се као да је нечастиви ушао међу њих. Ућуте се и само се погледају испод очију и из тог погледа ја јасно прочитам: „Кој га ђаво баш сад донесе!“
И једва ако се каква баба, садашња или будућа ташта, одважи и упусти у разговор са мном. Она ми прашта најзад што не дирам толико таште али ме моли да кој пут проговорим и о свекрвама.
„Дабоме, нека свет види да нису само таште него и свекрве криве.“
Ја јој разуме се дам реч на то и тако се прође.
Кажем вам дакле, није то сва непријатност ићи на славе, али је невоља што је јуче дувао тако страшан ветар какав одавно није а приликом дувања ветра може се човеку десити једна од највећих непријатности да му слети с главе шешир и да га јури као луд.
То је малер као и сваки други малер али је он два пута тежи, што нико који вас посматра не жали вас, не саучествује у малеру, него док ви муку мучите трчећи за својим шеширом, сви који стоје, и они пред кућом и они на прозорима и они пред кафанским вратима, слатко вам се смеју.
„Ето то се мени јуче десило. Таман сам изашао са једне славе те жене, којих је била пуна сала, одахнуше а мени подухвати ветар цилиндер, тресну га о земљу и поче да носи.“
Ја погледах очајно, опљунух шаке и ударих у трк за њим. То је било вратоломно трчање које је вредно било видети.
Цилиндер удари најпре у један фењер па се залети и прескочи поток, ја за њим. Он пође даље па удари на неке фијакерске коње, коњи се поплашише те почеше скакати у ропац, али се мој цилиндер ни мало не уплаши; он настави пут даље и ја за њим. Преда мном је ишла једна дама којој је ветар високо узнео сукње; цилиндер се упути те прошиша право измеђ ногу те даме. Разуме се ја нисам могао тим истим путем проћи, него обиђем даму и полетим даље за цилиндером.
Трчећи тако, скачући и прескачући, чујем неку тутњаву за собом. Окренем се и видим још два господина јуре за својим шеширима. Један је тако изостао од мене око десет метара а други близу петнаест метара.
Ми почесмо да се тркамо. Црни шешир који је био одмах замном приближи ми се за два метра а бели који је био за њим доби нову брзину и прекрати одстојање за пет метара.
Цилиндер још се једнако добро држи и измиче.
Бели шешир потеже бржом снагом. Црни шешир удари у један фењер а бели се користи том моменталном неприликом црнога шешира и претече га.
Мој цилиндер међу тим још једнако добро се држи и измиче пред свима.
Но осим мене, који сам већ посустао трчећи за цилиндером и она два господина од којих је један већ исплазио језик, са стране тротоаром јури за нама и оцењивачки суд.
Два мангупчета опкладила се у грош кој ће шешир бити најбржи. Једна битанга сецовала је на мој цилиндер а онај други на бели шешир. Они јуре за њима и њиховој стрепњи, нади и нагађању нема краја. Чим мој цилиндер учини какав бољи скок а онај узвикне:
„Браво, цилиндер, живио цилиндер, само напред, само напред!“
Тако га куражи он а мој цилиндер као да га слуша и као да је и сам добио вољу да овом приликом добије победу, жури и јури као луд.
„Бели! Бели!“ узвикује онај из оцењивачког суда. И збиља у том моменту бели истрча напред и поче са мојим цилиндром упоредо да трчи. За моменат је фалило па да га претече. У оцењивачком суду настаде гужва и паника.
„Бели!“
„Није, цилиндар!“
„Живио бели!“
„Живио цилиндар!“
У том моменту мој цилиндар удари опет у фењер па обрну стазу и кроз једну отворену капију улете у туђу авлију. У авлији настаде дар мар. Најпре расплаши неке гуске, па ускочи у једно корито са вешом и опет искочи и најпосле удари у ноге једно дете, дете паде и седе на мој цилиндер. Оно чиме је дете село на мој цилиндер сигурно је био победни стуб.
Ја ни сад не знам јесам ли добио трку али знам да сам добио цилиндер који сад може ићи у музеј.