Дакле, казао сам вам то јуче, да ме је председник општине замолио да се примим чланства у комисији која ће крштавати неке улице београдске. Синоћ смо имали прву седницу. Разуме се, нико није изостао, јер то није знате одборска седница, где се ради без дијурне, ово је комисија а ми смо Срби, као што вам је то познато, врло вредни кад нам се за ту особину плаћа.
Дакле синоћ је била седница. Прво питање које сам поставио било је:
„А молим, колико има новорођенчади?“
„Какве новорођенчади?“ зграну се председник комисије.
„Па новопресечених улица.“
„А тако. Има их седам.“
„Слушајте… рекох ја па то би ми свршили одмах у овој једној седници а то није право. Ја бих тако волео кад би ми држали бар две три седнице.“
„Тако је“ прихватише сви чланови и облизаше усне.
„Да, ал’ шта би радили у више седница?“ пита председник нагињући и сам на моју страну.
„Па ми се не би морали задржати само на новопресеченим улицама. Могли би ми помало прекрштавати и досадање улице.“
„Врло добро, врло добро“ узвикују одборници и облизују се језиком.
„А имате ли ма какав предлог?“ пита ме председник.
„Имам.“
„Да чујемо, да чујемо!“
„Видите, господо“, узех ја свечано реч, „и ја нисам зато да ми наше београдске улице називамо именима великих људи. Знате, код нас то никад није утврђено који је велики човек а ко није. Код нас су велики људи оно што су код других људи женски шешири или тако нешто. Ствар сезоне; ове је сезоне на пример овај велики човек, друге сезоне други је велики човек а онај први је изашао из моде. С тога је то видите непрактично по њиховим именима називати улице. Ја бих пре био зато да ми наше улице крстимо по извесним догађајима који су се у тим улицама десили или по извесним особинама тих улица“.
„Чујмо, чујмо!“
„Тако на пример данашња Балканска улица могла би се комотно звати: Вратоломна улица.“
„Тако је!“
„Па онда Скадарска улица могла би се звати: Помијарска улица.“
„Тако је!“
„Па онда она улица где је кафана Црна мачка, зар се не би могла звати Љубавна улица.“
„Са свим.“
„Па онда, господо, она улица у којој се скаче кроз прозор, могла би се лепо звати: Скочи-девојка улица.“
„Пардон“, пресече ме један одборник, „имам да учиним једну примедбу, нису то девојке, то су момци што скачу кроз прозор“.
„Врло добро, примам примедбу, дакле са том допуном. Па онда, господо, наша Велика пијаца, она би се могла звати Мурдар-пијаца. И то би сасвим лепо звонило, зар вам не изгледа као неки француски наслов: Мурдар-хале.“
„Са свим, са свим.“
„Па онда, господо, она улица на Врачару где станује госпа Маца, зар се не би могла назвати: улица за оговарање.“
„Тако је!“
„Или на пример она улица на Дорћолу, ви је сви знате… зар се неби могла назвати: Бракоразводна улица.“
„Тако је.“
„И онда…“
„Молим вас лепо“, пресече ме председник, „ја бих вас Бен-Акиба лепо молио да ви направите нарочити списак улица којима би требало дати нова имена и да одмах уз то поднесете и предлог нових имена“.
„Хоћу драге воље.“
„Да, и иначе смо данас и сувише радили.“
„Тако је!“ узвикнуше сви једногласно и седница се растури.