Ја знам да ви сви сад мислите да ћу ја опет писати о оном попу. Ви знате већ о коме попу, оном што је постао официр. Не, не мислим о њему писати. Та нећу ваљда вечито писати само о таштама и поповима. Ето, никад до данас нисам ни речи написао о београдској општини, као и да не постоји, па право је да се и ње који пут сетим, да и о њој проговорим реч две. А ако хоћете истину да вам кажем, она и јесте тај поп о коме мислим писати. Али, не мислим ја да је то онај поп што нам стално наплаћује мирију у виду трошарине, већ зато што јариће крсти. Ви знате већ кој поп јариће крсти.
Ви знате и то такође да у београдској општини постоји један вечити кмет Ерковић. Мењају се одбори, председници, мењају се владе, устави, мењају се најзад и краљеви али кмет Ерковић стоји ту. Изгледа да су га још београдске дахије Аганлија и Кучук-Алија изабрали за кмета, па тако од тога доба стоји ту непомично и генерација га предаје генерацији а партија партији. А знате зашто је он потребан да ту вечито стоји? Да није њега не би у општини нико већ више знао како се која београдска улица зове, толико их је општина београдска у своме поповском расположењу крштавала и прекрштавала.
И то крштавање да је бар било по православном обичају, па ајд ајд. Крстиш га једанпут па мир за цео живот. Али не, општина се наша држала сасвим католичког обичаја, крстила је најпре улицу кад се родила т. ј. кад се просекла, па кад је улица дорасла до једанаесте године а она је опет кризмана. По где кад чак није се ни тих католичких обичаја држала, него, Боже ме прости, као да су улице београдске прелазиле из вере у веру, сваки их час прекрштавала. Хвала Богу, доста нас је у Београду који памтимо од двадесет година на овамо (ја памтим и више, него ми је ово згодна прилика да се утурим међ млађе), па ето сетите се само појединих улица колико су имена носиле. На пример од Зерека је постала Которска, па Дубровачка и данас Краља Петра; од два бела голуба, постала је Кастриотова па онда Македонска; од Сава-капије постала је најпре Савска улица па Савско пристаниште, па Царинско склониште, и најзад Карађорђева улица; од Чардаклије постала је Мостарска а од Мостарске Војводе Миленка; од Фрушкогорске постала је Ресавска, од Ресавске Луњевица а од Луњевице опет Ресавска ит. д. и т. д.
Разуме се да се тим крштавањима не зна ни зашто су постала ни крошто су нестала. Осим ако општина не развија овако своју логику: Краљица Наталија је Краљица Наталија и зато једна улица треба да се зове њеним именом. Краљица Наталија је установила некакву шнајдерску девојачку школу и кад би постојала у Београду шнајдерска улица онда би, из захвалности, тој улици требало дати име Краљице Наталије. Но, ако не постоји шнајдерска улица а оно постоји абаџијска улица а то је сасвим сличан еснаф, те према томе абаџијска се улица може звати улицом Краљице Наталије.
По тој истој логици данас се некадања Стражарска улица зове Драгачевска. Нема сумње да је Драгачево место које нам лиферује највише ноћних стражара и пандура, па кад је тако зашто би се стражарска улица звала стражарском кад може и Драгачевском па да исто значи. Тако је исто логично што се улица „код седам кућа“ зове сад Крајинска. Ако оно тамо код седам кућа није Крајина ја не знам већ где би и била. Па је логично чак и то, ако хоћете, што је стара Циганска улица на Савинцу названа сад Орловска улица, јер ту улицу и сад, насељавају они који бацају своје орловско око на комшијске пилиће и који шестаре око туђих кокошињаца. Бадава, види се да је наша општина духовита и спремна за кумовски позив.
Али, поред ових логичних и духовитих имена, има и таквих које ја никако не разумем. Тако на пример не знам зашто се Розелтова улица на Савинцу зове сад Хаџи-Милентија, осим ако Франц Розелт није био један од манастирских ђака Хаџи-Милентијевих. Па онда улица Два бела голуба, сад се зове Светогорска; да ли измеђ два бела голуба и Свете Горе има какве везе, или су та некадања два бела голуба били можда калуђери па још светогорски. Па онда некадања Препеличка улица сад се зове Ловћенска. Не знам какве то везе има, на Ловћену нема препелица али у Препеличкој улици има фактички разних брда која су инжењери направили регулацијама и нивелацијама па се можда једно од тих брда зове именом Ловћен, те отуд и улица. Па онда, не знам ни то од куд да се некадања Послужитељска улица назове Баба-Вишњином. Баба-Вишња није била послужитељка те ће извесно бити да су то послужитељска осећања наших општинара везала неку успомену са послужитељском улицом. Па ајдемо даље само: од куд некадања Писарска улица да се зове Делиградском. Ја се не сећам да су у борбама на Делиграду изгинули за отаџбину какви писари и практиканти. Колико за то историја може да да податке, та сорта људи радо гине у кафани „Делиграду“. Па онда не знам ни зашто је Поштанска улица названа сад Гундулићевом. Колико се сећам Гундулић није био поштар, а није био само зато што се, својом великом срећом није родио у Србији, иначе би извесно био или поштар или ђумругџија. Али ајд све то; али кажите ми само од куд то да се некадања Крушедолска улица назове Израиљева. Као што је познато Крушедол је манастир у Фрушкој Гори, и како сам ја у том манастиру неколико пута пио и јео, знам сигурно да није израиљски манастир. У осталом, то је онај манастир, фрушкогорски који су неколико игумана једно за другим крали а последњи кад је дошао па није ништа нашао узвикнуо: „Пропаст твоја од тебе Израиљу!“ Можда је наша општина у овим историјским речима и нашла некаквог дубоког разлога да Фрушкогорску улицу назове Израиљевом.
Ето дакле, изнео сам вам у неколико речи оправдање зашто сам ја нашу општину назвао беспосленим попом.
Чујем међу тим да се сад опет председник општине носи мишљу да неке новопресечене улице крштава и што је најглавније, узео је и мене у комисију.
Па дабоме, зашто неби и ја у своме животу ушао у какву комисију.