Читам баш нешто од јутрос у позоришном листу. Игра се „Заједнички живот“ и веле да је то нека особито занимљива шала.
Којешта, а код нас је заједнички живот баш највећа збиља, из тога би се могла само најозбиљнија драма израдити, јер ја замишљам под заједничким животом то на пример, кад муж и жена живе са тастом и таштом у кући.
Да ли ко до вас зна како тече тај заједнички живот? Ево баш да опишем само један дан таквога живота, па реците ми да није тако.
Ујутру, разуме се, као и у свакој кући, прво је питање шта да се кува. Муж, као најмлађи у кући, први гласа:
„Ја мислим рибанац са пауфлеком.“
„Буди те Бог с нама!“ крсти се ташта, „да ми је знати само, зете, од куд ти паде на памет тако глупо јело? Ако ћете мене питати, ја мислим да би најбоље било да се кува буранија. Треба само девојка да нађе добро месо, па ништа лепше од бураније“.
„Ја опет мислим да кувамо коља“, вели жена. „Шта би ви оче?“
Отац разуме се, погледа најпре у жену, промисли се један час, да л’ да каже „буранија“ или да куражира па да испољи своју вољу, па више шапућући рекне:
„Оно ја волем кувано гуње а добра је буранија.“
Разуме се, тога се дана кува буранија, јер то и јесте прави заједнички живот, да се све тако лепо и споразумно ради и уради.
Дође за тим ручак. Ташта изгладни још у пола дванаест а зета нема још из канцеларије. Она оде у собу, попне се на столицу, дотера казаљку на сату на дванаест, и онда узвикне:
„Ја бога ми преко дванаест никог чекати нећу“, па седне да руча.
Кад прође једно пола сата од како је она ручала, навали и на мужа:
„Ти си стар човек, седи ти па једи, не можеш ти тако сваки дан чекати кад зету падне на памет да дође.“
„Па он је још у канцеларији.“
„И то нас се не тиче. Нека он објасни своме министру да он има две старе душе у кући, које не могу гладовати сваки дан до једног сата.“
Тако и старац руча сам. Прође опет пола сата а сад и отац и мајка навале на њу, жену.
„То је, брате, варварски; ко ће то издржати. Седи ти па једи.“
„Бре не бих му ја била жена“, утрчава ташта у реч, „ручала бих ја а не бих гладовала па да му је мајка Јана“.
Разуме се и жена се преломи па сад и она руча сама.
Најзад кад муж дође из канцеларије седне сам за сто и једе млаку буранију.
Тако у заједничком животу иде лепо и споразумно ручак. После ручка настане питање да се купи вино. Таст је за бело, зет је за бело, и жена је за бело. Ташта је за црно и разуме се, купи се црно вино, јер најзад то и јесте заједнички живот па да се све тако споразумно ради и уради.
После ручка настаје споразум за после подне. Жена предлаже мужу, кад изађе из канцеларије да сврати кући те да заједно изађу мало у шетњу.
„Мене бога ми мрзи“, вели таст.
„Каква вас шетња спопала, зар не видиш какво је време. Него ти, зете, чим изађеш после подне из канцеларије дођи лепо кући па да играмо домбуле.“
„Домбуле?“ пита зет избечених очију, „а зашто неби играли фоте?“
„Слушај ти“, одговара му јетко ташта, „ја се не спрдам, ја ти говорим озбиљно. Ваљда тек нећеш у кафану па да те чекамо; доста је што смо о ручку гладовали“.
Разуме се, зет после канцеларије не дође кући на домбуле него оде у кафану. А, кад после кафане дође кући, очекује га најлепша идилска слика заједничког живота.
Жена већ легла, јер (по објашњењу таштином) чекала је сиротица, чекала, па и задремала чекајући. Таст већ вечерао и пије кафу читајући новине. Ташта везала главу, боли је глава од глади.
„Тек је пола осам“, покушава муж да се брани.
Разуме се по кафанском сату, а ово није кафана, ово је домаћа кућа, овде се не управља нико по кафанском сату.
Шта ће муж, слегне раменима и покуса подгрејану боранију јер најзад, то јесте прави заједнички живот да се све тако лепо и споразумно ради и уради.
То је само један дан живота, управо један ручак и једна вечера, а кад бих ја засео да вам опишем сваку ситницу из тога живота, то би изнело читаву књигу.
*
А вечерас се игра у позоришту „Заједнички живот“. Не верујем да ће то бити онај наш, београдски, заједнички живот али ћу ја ипак ићи да гледам.