Има један мањи део људи који живи од наше среће и има један већи део људи који живи од наше несреће. Дабоме да се и ови други као и они први жале на „рђаве прилике“, на застој рада, само што не рашире руке и што нам не кажу:
„Не иде, не иде посао, нема довољно несрећа на свету.“
Да вам наведем бар оне с којима сам ја разговарао, и који су се мени жалили.
Тако један доктор. Сретнем га ту скоро и питам:
„Како, како иде докторе?“
„Бога ми, рђаво“, вели ми он и слеже раменима „нема се посла“.
„А што?“
„Па ето тако, све здраво. Нема да наиђе нека зараза. Свет здрав здравцит. Шта мислиш овако промењиво време, где год се окренеш свет кија па… место да пређе у запалење, као што би то ред био, а оно ништа… потроши пет шест шнуфтикли више па ништа, као да није ни кијао.“
Тако исто пoжали ми се продавац мртвачких сандука.
„Не иде господине, не иде посао. Ја не могу да разумем какав је то свет, ту смо само ми Срби такви. У другом образованом свету, свет кад болује и умре, као што је то у опште ред у свету, а међу тим код нас, заковрио човек, болује од најгорег запалења, од запалења бубрега, црева и од запалења свега и свачега, од чега би сваки лепо васпитан човек умро, а шта мислите шта ради наш брат Србин? Придигне се, господине, оздрави. Е па ко ће с таквим светом изаћи на крај.“
Тако ми се исто жалила и бабица госпођа Милерова. Вели:
„Не иде посао, господине, не иде. Не кажем да нема порођаја, хвала Богу, рађају и оне које су удате и оне које нису удате, али нема као што је било некад. Све неки лаки порођаји, као да се свет извежбао, шта ли је. А некада, господине, замучи се жена па се мучи, мучи, мучи; мучи се по неколико дана, па је онда милина. Ту онда знате ноћите неколико ноћи, радите, па онда разуме се, друкче вам се и плати. А овако ништа, обична такса.“
Разуме се, поп је међу првима кад је о том реч да се неко жали. Вели ми:
„Има нешто крштења, ама шта је то. Већином ванбрачна деца, не зна им се ни отац, нити знате од кога таксу да наплатите. А пратња и парастоса, мало, мало господине. У срећно доба падало ми је на дан по седам осам пратња, па се не може да стигне. Трч овамо, трч онамо, па не може да се стигне. Данас тога нема, умире свет као од беде.“
Тако ми се исто жали и агент осигуравајућег друштва:
„Не иде посао. Нема то код нас као у другим срећним земљама да се деси на пример какав судар возова па да изгине једно двадесет тридесет особа па да се међ њима нађе и кој осигуран па да му породица прими осигурање. То би знате била реклама као што ваља али овде код нас у Србији, као што нам све иде наопако, тако и то. Не може човек ни да рекламира посао као што треба.“
Кад су ми се већ жалили доктор и поп, ви ваљда и сами знате да ми се морао жалити и адвокат:
„Знате, свет је већ писмен; па пола посла сам себи свршава. Нема више оног лепога времена кад човек суне па напише тако глуп тестамент да га после не можете годинама размрсити. Па онда ни разводи бракова нису више онакви какви су били у срећно доба. Сад све иде као у позоришту. Споразумеју се муж и жена па се разведу као да ништа није ни било. А некад је то било много лепше; потуку се, муж изгрува жену па дође сва карирана код адвоката а муж прибере читаву чаршију сведока па милина, развије се парница па траје и по неколико месеца. Милина је то била и зарађивао се новац. Данас је то све друкче.“
Па оставите све друге али ми се жали и мој колега, новинарски репортер:
„Не иде, не иде, не иде. Нема шта да се пише. Погледајте само, напуним ујутру џепове шлајфнама, зарежем писаљке, луњам по Београду по цео дан, па ништа. Не прибележим ни једну вест. „Тај и тај верио се са том и том“ и то је све. Нема на пример земљотреса, па да се поруши неколико кућа, па да убије неколицину, али не обичну неколицину. Шта је то: „Тај и тај погинуо“. То је ништа, то није никаква вест. Него да убије бар једног министра, па генерала, па државног саветника, па да има шта да се пише. Или, камо, каквих револуција као у другим земљама на пример. Замислите само како су срећни репортери у братској нам Русији. Мирно спава и не брине се за сутрашњи број. Пробуди се ујутру и чује, бомба онамо убила генерала; бомба овамо однела леву ногу гувернеру па милина господине. А код нас ништа, а уредник се још љути кад нема интересантних вести. Нема, ето нема.“
Као што видите, све ове жалбе су оправдане. А и ја готово могу да се пожалим; и ја већ немам о чему да пишем. У последње време нити је какав млад човек скочио кроз прозор, нити је муж одјурио жену, нити су се две жене посвађале, нити је какво љубавно писмо ухваћено; нити је каква дама заказивала рандеву.
Ја не знам, жене, шта вам је; што сте се усићиле као за инат мени. Почните опет по мало, јер на не могу да седим овако беспослен, ја морам да пишем.