Муку ја мучим са женама. Ко није те муке мучио не може ни знати како ми је. Па ипак ја то трпим, шта ћу кад морам.
Ви не можете ни веровати колико ја само писама добијам дневно. „Драги Бен-Акиба, метните то и то у новине“, или „Слатки Бен-Акиба, напишите реч-две о тој и тој“, или ме по где која госпођа грди на пасја кола, друга ми опет изјављује љубав, трећа ми изјављује какву жељу, четврта ми се жали на какву своју муку и т. д. И каквих ти ту женских мука нема и каквих ти ту женских жеља нема. Ето на пример, пре два три дана, једна госпођа, која под потписом вели да је моја обожаватељка, моли ме да напишем што год о нашим воловима који су отпутовали у Ђенову као први транспорт. Замислите само, како је то оригинална жеља. Ја разумем да једна дама пожели да ја рецимо кроз новине, оговарам мало другу даму. Нити је то њој тешко пожелети, нити мени тешко оговарати. Али оваква жеља, чути моје мишљење о првом транспорту, толико је интересантна да ја морам задовољити моју обожаватељку.
Ја јој дакле друкче не умем ни испричати моје мишљење о томе транспорту, до да јој кажем шта су све српски волови успут до Ђенове разговарали.
Рецимо тај се разговор на путу водио измеђ једног сивоње и једног жероње.
⁂
СИВОЊА: Е, у име Бога, нека нам је срећан пут. Ја мислим да смо ми први транспорт волова који се шаље на страну.
ЖЕРОЊА: Којешта. Ја имам једног пријатеља у државној статистици, и он ми каже да се и до сад, сваке године извозило много волова. Ето на пример мој отац, он је однет у Пешту па се никад није вратио отуд.
СИВОЊА: Та да, знам ја то. Ја имам једног познаника који је начелник министарства, и он ми је то објаснио. Знам ја да су и раније слани волови, али је ово први случај да сама држава српска потпомаже слање волова у иностранство.
ЖЕРОЊА: И ту се вараш. Ја баш на против знам да је српска држава послала много волова у иностранство.
СИВОЊА: Ах, та то мислиш на поједине државне питомце. То је сасвим друга ствар.
ЖЕРОЊА: Зашто друга ствар?
СИВОЊА: Па тако, има неке разлике измеђ нас и државних питомаца.
ЖЕРОЊА: Какве разлике?
СИВОЊА: Па ето на пример: државни питомци на страним пијацама немају никакве цене а кад се врате у Србију они добију добру цену, док је код нас обратно; ми у Србији немамо добру цену а кад нас извезу у иностранство ми добијемо цену.
ЖЕРОЊА: То је истина.
СИВОЊА: У осталом, ми имамо и друге вредности. Ми у ствари сад путујемо у иностранство да гинемо за своју отаџбину.
ЖЕРОЊА: (тешко уздахне)… То јесте…
СИВОЊА: Ти знаш да Ђенова и Венеција нису далеко?
ЖЕРОЊА: Како то не бих знао. Толико бар знања може имати један српски во.
СИВОЊА: Е знаш и то да постоји пословица: Vedi Neapolo poi mori.
ЖЕРОЊА: Знам.
СИВОЊА: А па видиш та се пословица управо нас тиче. Други путници кад виде Напуљ, не умру, они то само онако као узречицу употребљавају а ми ћемо се са свим буквално придржавати те пословице.
ЖЕРОЊА: Слушај… немој о тако тугаљивим стварима да разговарамо. Ја сам здраво голицав око врата, па не волем ни да говорим о тим стварима.
СИВОЊА: То је ваљда код тебе наследно, мора да су ти и у фамилији тако сви голицави.
ЖЕРОЊА: Није, него сам увек носио тесан јарам, па ми тако омекшала кожа.
СИВОЊА: Е, видиш, ја сам у том погледу био много практичнији. Увек сам носио јарам нумера 48, са свим комотни, па ми се лепо развио врат као у државног саветника.
ЖЕРОЊА: Дакле пређимо на други разговор.
СИВОЊА: Мени је врло мило што ћемо ми волови повести српску политику старом традиционалном стазом.
ЖЕРОЊА: Како?
СИВОЊА: То неће бити први случај да ће код нас волови водити политику, и стећи заслуге за земљу.
ЖЕРОЊА: Да, то ми је већ познато. Али ти рече да ћемо ми повести политику старом традиционалном стазом.
СИВОЊА: Па зар не знаш да су наши стари увек радили са Мљетцима, па ето и ми сад идемо тамо, у Леђан-град.
ЖЕРОЊА: Веле да су Млечани старе варалице, мислиш ли да ће нам подвалити?
СИВОЊА: Не верујем, све што нам се може десити то је, да нас закољу и поједу.
ЖЕРОЊА: Ама, кад је већ реч о томе, право да ти кажем ја бих волео да су ме извезли у Пешту, па макар ме тамо и појели.
СИВОЊА: Зашто то?
ЖЕРОЊА: Па тако брате. Ми смо сад у пријатељским односима са Мађарима, па волем да ме они поједу него неки душманин. Некако знаш, кад су пријатељи па ти, брате, сваку кошчицу искрено сиса и слатко те поједе. Па онда знаш, Мађари би ме појели са сосом од алевих паприка а ови талијани појешће ме с макаронима. А не волем те макароне, некако, кад ме ко једе с макаронима а ја себи личим на пармезан.
СИВОЊА: Остави то, то је једна ситница за велику мисију ради које смо се ми кренули на пут. Немој више ни да говоримо о томе, него те молим чим сиђемо у Ђенову подсети ме да пошаљем у Србију анзихтс-карте.
ЖЕРОЊА: Подсетићу те.