Пролеће наговешћује појава првих ласта и заносни мирис љубичице а зиму наговешћује појава првих зимских капута и заносни мирис нафталина, којим се у Заложној Банци посипају преко лета ти капути.
А ове године злу ћемо зиму дочекати. Официри још летос продали дрва а Аустрија никако да попусти па ко ће врага прећи у Земун да купи зимски капут? Ови наши цариници отворили сад четворе очи па кад пређеш из Земуна у Београд загледају те са свију страна, загледају те и тамо где у редовним приликама, и при повољним односима са нашом сусетком Аустријом, никад неби загледали.
Ето молим вас, шта се прекјуче десило госпа Перси Симићевој. Прешла је била у Земун, више онако због промене ваздуха, па шетала Земунском чаршијом. Ви знате, дабоме, да у Земуну има ванредно доброг швајцарског сира али не знате може бити да госпа Персин муж г. Мита здраво воли швајцарски сир.
Е сад кажите ми сами, је ли госпа Перса могла равнодушно проћи поред излога у коме је био швајцарски сир, кад је знала да га њен Мита толико воли.
Замислите како је то за г. Миту пријатно изненађење а за госпа Персу пријатно задовољство, кад се тако предвече врати из Земуна, и поздрави се са г. Митом са речима:
„Ево да видиш ја сам на тебе мислила.“
Па тек задигне сукње, тури руку натраг под сукњу па извади отуд сир који је шверцовала из Земуна.
Г. Мита се пријатно насмеши на своју добру и пажљиву жену па у сласт поједе оно парче сира.
Да, али то је тако бивало у доба кад смо били у срећним и пријатељским односима са нашом суседком Аустријом, и кад су наши цариници само једним оком прегледали пртљаг а на човеку нису ни прегледали све делове тела. Сад је то много друкче, сад су оно много строжији и сад госпа Перса не може више да сакрије сир само под првом сукњом него чак и под другом и трећом.
Тако је учинила и прекјуче. Узела диван комад, везала га лепо једним канапом па чак под трећом сукњом чврсто везала за тело, тако да је чак и феш-изгледала кад је спустила сукње. То јест, мени је сасвим феш изгледала док смо путовали лађом од Земуна до Београда и једино што ми је падало у очи то је, што целим путем није смела никако да седне.
И док је мени само та ситница падала у очи, царинику је на савској обали многа крупнија ствар пала у очи. Пао му је у очи онај део тела, који у осталом и може пасти у очи нарочито кад је тако феш као што је овом приликом била госпођа Перса.
Цариник дакле није се задовољио само тиме што је зауставио поглед на оном делу, већ је зауставио и саму госпођу Персу.
Ушао је одмах у оно собче где је било још цариника да реферише.
„Једна госпођа напоље, изгледа ми сумњива“, реферише цариник.
Шеф провуче главу кроз једно прозорче, одмери госпа Персу од главе до пете, па ће тек рећи:
„Ама да се не варате, можда је жена у другом стању.“
„Како забога у другом стању“, брани се цариник, „па не би ваљда била с оне стране — у другом стању“.
„То јесте, па добро уведите је у прегледаоницу.“
Можете мислити како је било госпа Перси и каква је ватра подузела. Проклињала је у себи и Земун и оног ко га је први измислио, проклињала је и швајцарски сир и укус свога мужа г. Мите.
„Убио га Бог да га убије и мајка Божја. Да је то човек као што су други људи, он би волео сардине или шваргле а не швајцарски сир. То сам само ја на овоме беломе свету такве среће да натрапам на мужа који воли швајцарски сир.“
Па је проклињала, разуме се и Аустрију, због које све то и бива и да је ту клетву однекуд чула Аустрија попустила би од својих захтева пре но што ће учинити кад прочита српске ноте.
Разуме се, све јој те клетве нису помогле, морала је лепо да задигне прво једну, па другу па трећу сукњу и да одреши пакет.
Пакет одмах унеше у канцеларију и сви се чиновници искупише око њега.
Били су љубазни да зовну и мене.
„Извол’те и ви Бен-Акиба, да чујемо и ваше мишљење.“
Мени је тај позив био врло пријатан, у толико више што је моје мишљење одиста и победило.
Отворили смо пакет и посматрали смо онај сир. Један га од цариника и окуси па пљуну, вели:
„Са свим прокисао.“
„Па да“, рекох ја, „јер је понова преврео“.
„Како понова преврео?“
„Па мало пре, кад сте зауставили ону госпу и наредили претрес, њу је таква ватра подузела да је код сира одиста морало настати поновно врење као да је на шпорету био.“
„А то јесте“, вели цариник. „Колико да је казним?“
И сад наста погађање, колико да казне грешну госпођу Персу. Мене подузе жалост, јер сам, као што је то вама свима познато, врло болећива срца према госпама које пате.
„Немојте је господо тако казнити“, рекох ја реч, „није она крива, њен муж воле швајцарски сир и онда, то је његова кривица. Измислите ако можете казну којом би њега казнили, то би била праведнија казна“.
„Да, ал’ то је тешко измислити. Каквом би га казном казнили а да то осети?“
„Па знате како?“
„Како?“
„Најбоље, пропустите госпођу са овим сиром и у том случају он ће морати појести овај сир. Ја мислим веће му казне не треба.“
Сви се сложише самном и госпа Перса доби свој сир те дану душом и оде са Саве прескачући све по три басмака.
Г. Мити наздравље.