Као да вас гледам. Али чим сте прочитали данашњи наслов ви сте сви у себи помислили: Пази га Бен-Акиба хоће опет о таштама да пише. А није ми ни на крај памети и од куд би ја таште називао апаратом за секирацију?
Не, не, превалили сте се, не мислим о таштама писати и решио сам се да их још задуго оставим на миру. Право је да се одморе мало а после да видите и страх ме је мало. Ономад ме срела једна ташта па ме зауставила на путу.
„Слушајте, Бен-Акиба, верујете ли ви да има Бога?“
„Како да не верујем; па мени је Бог увек трећи потписник на меницама.“
„Како то?“
„Знате, она два прва потписа то су обично два моја пријатеља. Чим су то моји пријатељи, само вам се каже да су без кредита као и ја. Да су богати и да имају кредита, не би били моји пријатељи. Њихови потписи дакле не вреде ништа, па кад ми меница ипак прође на цензури, ја тад морам веровати да је и сам Бог сишао и потписао се као трећи.“
„Добро“, вели ташта, „тек ви верујете да има Бога“.
„Па дабоме.“
„Е па онда мислите ли ви да останете једног дана удовац?“
„О молим, ништа ми није лакше него то замислити, јер сам се већ вежбао. Врло сам често то замишљао у себи па сам се навикао.“
„Е па знате ли ви да се по други пут не би могли оженити?“
„Та није могуће!?“
„Неби верујте. Не би вам ни једна београдска ташта дала своју кћер за жену.“
„Ала сте наивни као и све таште. Ја вас уверавам да бих се ја ипак оженио.“
„Ама како?“
„Па неби ја ни тражио ћерку, ја бих у том случају просио саму ташту.“
„Е то је друга ствар“, одговори ми наивно ташта и стидљиво обори очи.
Ето видите како ми прете таште, а ја грешник знам шта то значи кад зету само једна ташта прети, управо то и ви сви знате како је, па замислите мене грешника коме све београдске таште прете.
Не, не, нећу више о њима писати и зато вам свечано изјављујем да се горњи наслов не односи на њих и да под именом апарат за секирацију, не мислим на таште.
Апарат за секирацију то је наш телефон, ја га бар тако зовем.
Пре неки дан сам баш ишао у телефонску централу да се претплатим. Шеф телефонискиња дочекао ме је врло љубазно.
„Шта сте ви ради, Бен-Акиба.“
„Па знате, господине, ја мирно живим у кући. Ташта живи одвојено од мене, жену сам слао ове године у бању те је ово већ два месеца са свим мирна и на благодарности не једи ме, па ми је тај живот врло монотон. Изгубио сам сасвим апетит. Желео бих кој пут да се наједим, те немам начина.“
„Па?“ пита шеф телефонискиња.
„Па то, ја бих се радо претплатио на један апарат за секирацију.“
„Ама како, ја вас не разумем?!“
„Хоћу да се претплатим на телефон, да ми се уведе у кућу телефон.“
„А, то је друго.“
„Није то друго, то је тачно то, јер телефон је бар код нас само апарат за секирацију и ништа више.“
„Пре неки дан баш седим у својој канцеларији а био је неки телефонски дан. И ево од прилике шта сам разговарао све на телефону.“
„Звррр…“
„Звррр…“
„Ало.“
„Молим.“
„Будите добри дајте ми број 373.“
„373?“
„Да.“
„Крррр… Кркркркр…“
„Ало!“
„… крр…“
„Ало!“
„… крр…“
„Молим лепо, има ли кога тамо?“
„… крр…“
„Ало!“
„Зврр…“
„Молим лепо, молим љубазно има ли кога тамо?“
„Ало!“
„Ало!“
„Зврр…“
„Кррррк…“
„О, господе Боже, има ли кога тамо?“
„Па овде је централа господине.“
„Тако, мило ми је.“
„Шта сте ради?“
„Па пре по сата тражио сам број 373, фотографа Јовановића, и после толиких мука добио сам опет централу.“
„А ви сте ради број 373.“
„Да.“
„Одмах.“
„Зврр…“
„Зврррр…“
„Кррррк…“
„Крркркркркр…“
„Ало!“
„Ало.“
„Ко је тамо?“
„… ррр…d
„Ало?…“
„Ало!“
„Ко је тамо?“
„Централа.“
„Ох, божанствена централо, одреши се један пут од мене и вежи ме са Јовановићем фотографом.“
„Који број желите молим?“
„Триста седамдесет и три.“
„Тако! добићете одмах.“
„Зврр… —“
„Звррр…“
„Ало.“
„Крррк… крк… кррк…“
„Ало.“
„Ало.“
„Ко је тамо молим вас?“
„Рафајловића подрум.“
„Како?“
„Рафајловића подрум.“
„Пардон молим вас, нисам вас тражио.“
„Зврр… — ззрр…“
„Рррр…“
„Кркр… кр… крк…“
„Ало.“
„Ало.“
„Ко је тамо?“
„Централа.“
„О, господе Боже, има ли каквог начина да се откачим од централе.“
„Шта желите господине?“
„Број 373. Упамтите, број 373.“
„Молим, одмах.“
„Звррр…“
„Рррр…“
„Крркркркрк…“
„Ало.“
„Ало.“
„Ко је тамо?“
„Рафајловића подрум.“
„Та шта сте се закачили за мене. Дужан сам вам свега за оних седам флаша вина, па ме не пуштате. Прекините везу.“
„Прекинућу.“
„Зврр…“
„Кркркр…“
„Ало.“
„Ало.“
„Ко је тамо?“
„Централа.“
„Јесте ли чули, ако ми се само још један пут јавите ја ћу вас кроз телефон пољубити.“
„Па шта желите молим.“
„Та број 373.“
„Па зар ви још нисте добили тај број?“
„Та како добио, већ сам малаксао висећи на телефону, смилујте се.“
„Изволте, господине везу.“
„Зврр…“
„Зврр…“
„Крррк…“
„Ало.“
„Ало.“
„Ко је тамо?“
„Фотограф Милан.“
„Но хвала Богу, једва један пут добих везу. Шта је са сликама моје таште. Позван сам сутра на ручак код ње па јој не смем на очи ако нису готове слике.“
„Готове су.“
„Јеси јој дотерао струк да буде тањи?“
„Кажите ви Сими да је он један прост магарац. Ја сам меницу послао још прекјуче на повратни рецепис.“
„Кој Сима, брате, каква меница?“
„Него он се прави луд. Натераће ме само да седнем вечерас на воз па да допутујем у Београд.“
„Па ко си ти, брате тамо?“
„Таса.“
„Кој Таса?“
„Па први потписник.“
„Па одакле ви говорите на телефону?“
„Из Ниша!“
„О, господе Боже, шта је то сад.“
„Зврр…“
„Звррр…“
Бацим слушалице и клонем уморан. За један дан довољно секирације, дигнем се кући да легнем и да се одморим мало од малаксалости, како би могао ручати.
Је л’ те, да се и вами свима тако дешава?