Не мислим ја на албум марака или оне ситне албуме са сликама разних бања и њихових околина. Је, ја мислим на онај велики, дебели албум што личи на еванђеље, што обично стоји на столу у сали и који обично служи госту при визити да се њиме забавља док се домаћица бави у кујни кувајући каву.
Коме се од вас то већ није десило. Разговарате док разговарате са домаћицом па се она тек уједанпут дигне са речима:
„Молим вас извините ме на тренутак.“
И онда изађе па је нема, нема, нема. Ви да се убијете од дуга времена, зевате, разгледате слике по дувару, чачкате зубе па најпосле шчепате албум и претурате га.
У свим тим албумима подједнако су распоређене слике. Прво долази фамилија: мајка, отац, па неки теча, па стрина и онда пет шест слика разне деце. Једна девојчица, са шлингованим гаћицама, стоји на столици и држи неку књигу у руци.
„То сам ја знате, кад сам била мала“, објашњава нам домаћица кад се врати са кафом.
„Како сте били љупки“, одговарате ви из учтивости.
Па онда наиђете на другу дечију слику. На фотељи седи голо голцато дете, метло прст у уста а другом ручицом ухватило се за палац на нози.
„То је мој муж кад је био мали.“
И онда већ долазе разне слике. Прво једна млада девојка за коју кад запитате домаћицу а она најпре уздахне:
„То је једна моја пријатељица из младости. Тако несрећна девојка.“
„Она је још девојка?“
„Да.“
„И зато је несрећна?“
„Ах, не зато. Ја јој само завидим што још није удата али је несрећна у љубави. Волео је један официр, поручник.“
„Па?“
„Па ствар је била већ скоро свршена. Волели су се и све — па…“
„Па?“
„Па он је узео другу.“
„Несрећник.“
„А она се није све до сад удала, није хтела.“
„Сирота.“
Преврнете даље албум и видите двоје младих као капља, наслонили главе једну уз другу и љупко се смеше.
„Како су ови срећни, мора бити тек да су се узели.“
„Да то је слика из доба кад су били запрошени.“
„Како се воле.“
„Да, волели су се.“
„Како волели су се.“
„Па… не вреди ни да вам причам, то је тако непријатна ствар.“
„Нису се ваљда ни узели.“
„Та, узели су се али већ не живе заједно.“
„Није могуће?“
„Све нас је то изненадило али је тако.“
„Па зашто забога а тако лепо пристају једно за друго.“
„Не умем да вам објасним. То изгледа као нека редња у Београду.“
„Он се, разуме се жали на њу а она на њега?“
„Боже сачувај: он њу хвали и она њега. Он вели за њу да је врло добра а она вели за њега да је врло добар.“
„Само не могу да се трпе?“
„Да.“
„Штета.“
Па онда претурате даље листове и домаћица вам редом сваку слику објашњава док не дођете до једне.
„А овај господин?“
„То је неки пријатељ мога мужа.“
Приметићете у многим албумима по неку слику за коју вам госпођа каже:
„То је, знате, пријатељ мога мужа.“
А муж, ако случајно њега запитате, вели:
„То је неки познаник из детињства моје жене.“
Ја врло често одлазим у походу госпођи Савки Тодоровићки, и увек сам загледао у њен албум. И у томе албуму била је једна слика за коју ми је њен муж рекао:
„То је, знате, неки познаник моје жене из детињства.“
Леп, нарочит господин, са ишчешљаним брковима, зализаном косом и каранфилом у рупи од капута. Тако леп као што у опште изгледају сви ти женски пријатељи из детињства.
Та је слика, кад сам ја први пут разгледао албум, била међу првима. То јест прво отац и мајка, па онда тетка, теча и стрина, па госпођа Савка из детињства, па њен муж г. Јова из детињства па одмах госпођин познаник из детињства.
После једно три месеца, приметим да та слика није на свом месту, већ чак у средини албума.
„Што сте ову слику премештали?“ запитам госпођу.
„Нисам ја, то је мој муж. Не знам зашто је преместио.“
Кад прођоше још три месеца а ја приметим да је слика са свим натраг у албуму. Ви знате да је у свима албумима последња слика обично каква постарија жена, за коју вам домаћица вели:
„То је знате дојкиња моје деце. И видите, она слика пријатеља из детињства дошла је чак иза дојкиње госпођине деце.“
„Аха!“ помислим ја у себи, „ова ће скоро испасти из албума. Мужу се много не допада овај пријатељ из детињства“.
Али сам се преварио. Пре него што је избачена из албума десило се са њом и нешто друго.
Кад сам после три месеца опет узео албум ја сам га врло радознало претурао. Прескакао сам преко теча, тетака, прескакао сам преко деце, преко пријатеља, све док нисам дошао до дојкиње. Одмах за дојкињом била је слика пријатеља из детињства. Дакле још је у албуму али се на њој јасно видело да се за ова три месеца ипак нешто десило. Очи су на фотографији избодене перорезом, бркови су убрљани мастилом а цела слика је толико испрљана и онај картон по средини изломљене као да се око ње водила грдна борба.
Сад ми је већ било јасно да кроз најкраће време нећу више ни срести ту слику у албуму.
Па тако је одиста и било. Кад сам после три месеца опет отишао у походе уверио сам се, не само да је слика избачена из албума но и да је лично пријатељ избачен из куће.