Вама је, дабоме, чудан тај наслов „Кафа са салатом“ и не можете да разумете шта хоћу тим да кажем. Чудан је и мени, али ево већ три дана како се ја храним кафом са салатом па о томе хоћу и да вам причам.
Ја вам нисам никад причао о једној мојој тетки. У осталом неби вас то ни занимало јер није то да кажете нека нарочито занимљива тетка. Није, то је једна са свим обична тетка.
Она није у Београду па се и ја с њом ретко виђам али ме зато чешће обрадује каквим аманетом. Један пут ће послати кајсије, други пут грожђе, трећи пут јагње. Пре неки дан добио сам писмо, шаље једно печено прасе. А данас сам већ добио и авизу са царинарнице. Можете мислити како сам облизао и саму ону авизу и одмах отрчао на пијацу те купио салату.
Разуме се, наредио сам жени да ништа не кува за ручак. Што ће нам друго шта, довољно је прасе и салата.
Дабоме пожурио сам одмах на савску царинарницу јер је прасе из Смедерева послато. Примио ме љубазно шеф царинарнице, понудио ме да седнем и наручио ми кафу. Док сам ја пио кафу, он је разгледао моју авизу разговарајући љубазно самном; за тим ми рече да са том авизом морам сићи на доњи спрат код ревизора царинарнице.
Заблагодарим му на љубазности и сиђох на доњи спрат. И ревизор ме врло љубазно дочека.
„О молим изволте ви само седите.“
И он одмах зазвони у звонце и наручи ми кафу. И док сам ја пио кафу, ревизор се изгуби из канцеларије те подуже не дође. Кад се врати он ми рече да је за ствар ненадлежан али да ће ме упутити коме треба. Рече ми да се попнем на горњи спрат и да се пријавим чиновнику који ради у соби број 4.
Одох горе и пријавих се. Чиновник број 4. дочека ме као рођеног брата.
„О, зар вама… та вама ћу свршити посао пре свију осталих послова. Седите ви само овде а дајете мени ту цедуљу. Сад ћете за двадесет минута имати аманет. Попијете ви дотле једну кафу.“
Чиновник број 4. зазвони и нареди да се мени донесе једна кафа. Ја почех да срчем кафу, он се загњури у неке књиге, па онда у неке листе, зари се просто сав.
Најзад, пошто сам ја испио кафу, он диже главу и пружајући ми листу рече:
„Није код мене али… Молим вас сиђите доле, на доњи спрат, па прва врата лево… кажите чиновнику да сте били код мене, поздравите га само с моје стране, он ће вам ствар одмах свршити. Не брините се, он ће вам ствар одмах свршити.“
Шта ћу, заблагодарим се на кафи, узмем авизу па сиђем доле и одем чиновнику на прва врата лево. Ја се збиља не могу да пожалим на нељубазност нашега царинског особља. Напротив, сви су тако љубазни и предусретљиви. Ето овај господин, тек што сам му се представио а он зазвони и поручи кафу.
Ја сам разуме се из учтивости морао да пијем кафу а он је брижљиво разгледао ону авизу, и водио самном опширан разговор о царинском рату. На крају тога разговора, он ми рече да та ствар није код њега, већ да морам ићи на горњи спрат код чиновника који ради у соби број 6.
Кад сам се пео уз степенице на горњи спрат, на Саборној цркви избијало је једанаест и четврт. Уђем код чиновнику број 6. и он ме одмах предусрете:
„Па забога, ко вас је то тако лудо упутио те лутате од немила до недрага. Шта то значи: што нисте забога одмах дошли к мени. Седите молим вас да попијемо по једну кафу. Ствар ће сад бити у реду.“
Док сам ја пио кафу, чиновник број 6. се препирао у споредној соби са другим неким чиновником. Најзад врати се у своју собу и рече ми:
„Мораћете сићи доле. Запитајте доле магацинера.“
Ја се учтиво опростим са љубазним број 6. и сиђем доле. При силаску низ степенице на Саборној је цркви већ је ударало подне и доле ми рекоше да је магацинер већ отишао кући и да могу доћи тек по подне, у три сата.
Дигнем се и одем кући па како сам био сит од оних силних кафа, то ручам само оне салате што сам у осталом једино и имао спремно за ручак.
По подне дам новац да се опет купи нова салата и направи за вечеру, како вечерас не бих јео прасе без салате.
Око три дигнем се, па право магацинеру.
Красан неки човек, чим ме виде а он поручи кафу за себе и за мене и узе са свим својски да разговара о свему и свачему. Причао ми је о земунским пиљарицама, о томе како је на лађи „Кулпи“ рђава кујна: па онда о својој жени како је прекјуче пломбирала зуб и најзад о свом најмлађем детету како већ три дана има пролив.
Кад је сав тај разговор свршио и кад смо испили кафу, а он ми рече, да је то ужасно глупо што су ме к њему упутили. Он рукује само са еспапом а прасе није никакав еспап. Упути ме да идем опет на горњи спрат.
„Видећете тамо једног старца момка, он ће вас већ упутити где ћете ући.“
Послушам га и одем горе. Јавим се томе момку и он ме уведе у једну канцеларију где ме дочека један чупави чиновник.
„Молим вас господине, мени је стигло једно прасе…“
„Тако“, учини тај чиновник, „седите молим вас. Дозволите да вам поручим једну кафу“.
„Хвала…“
„А, молим вас, једну кафу, немојте ме одбити. А је л’ те, је ли то нека нарочита раса прасета?“
„Не верујем, обично… смедеревско прасе.“
„А тако? Е па онда хвала на пажњи али нама за музеј није потребно прасе.“
„Какав музеј?“
„Па овде је царински музеј, ја сам чувар царинског музеја.“
„Господе Боже, па ко ме је то овде довео.“
„То је неко погрешио. Ви морате сићи доле, изволте доле на доњи спрат.“
Морао сам се уздржати и бити учтив јер сам пио кафу, а чим сам то свршио, појурих низ степенице доле.
Одведоше ме једном старијем чиновнику који ми одмах рече да сам му добро дошао. Мрзи га, вели, самог да пије кафу, па да му правим друштво. Пописмо кафу и проговорисмо о много које чему а после многог и дугог разговора он ми рече да је то погрешка од мене што лутам тако. Треба да идем горе на горњи спрат, тамо је нарочити чиновник који те ствари ради.
Одох опет горе и нађох тога чиновника, попих и код њега кафу па ми онда рече да је већ касно и да морам доћи сутра ујутру.
Уморан и изломљен од пењања и силажења са горњег на доњи спрат и обратно, одох кући, па како ништа нисам имао за вечеру поједох ону салату.
Сутра дан дадох паре да се купи опет салата јер сад сам већ нашао надлежног чиновника и прасе ћу донети до подне кући. А тек не могу јести прасе без салате.
Сутра дан разуме се одмах се упутим чиновнику које је за прасиће надлежан. Прими ме одмах и наручи ми кафу.
Кад сам испио кафу, а он ми рече:
„Овде, господине, мора да је нека забуна. Отидите ви код самог шефа па се објасните.“
Одох и шефу који ме прими љубазно као и јуче. Као и јуче понуди ми да седнем и наручи ми кафу. Пошто сам испио кафу, објасни ми он у чему је забуна. Вели:
„Ево у чему је ствар. То није код нас, морате ићи у царинарницу на жељезничкој станици.“
Одјурим као без душе, те ускочим у трамвај па хајд на жељезничку станицу.
И тамо ме чиновник дочека врло љубазно и, понуди ме те попих са њим кафу али ми рече да је већ доцкан јер је овде подне. Мораћу доћи по подне.
Дигнем се опет па кући, да ручам моју салату. После ручка дам да се купи нова салата за вечеру а ја се дигнем те хајд на железничку станицу. Дочека ме исти чиновник те попијемо заједно кафу па ме упути код шефа. Шеф ме дочека раширених руку.
„Па што ниси одмах дошао до мене, црни Бен-Акиба, него се бам бадава муваш дан и по.“
Он ми одмах поручи кафу и узе ствар у посао.
„Дакле, ствар је са свим проста. Узми ову твоју авизу, па иди доле у магацин.“
Сиђем у магацин и нађем опет познаника чиновника. Наручи ми одмах кафу и узе ствар да сврши.
„Е видиш, драги мој“, рече ми пошто исписмо кафу, „ја ћу ти одмах свршити ствар, али иди до ревизора да ово овери“.
Одох ревизору, испих и с њим кафу, али ми он рече да идем поново управнику и да му кажем да по књигама никаквог прасета нема на железничкој станици.
Одох опет до шефа, он ми рече да седим у његовој канцеларији и да пијем кафу (коју је одмах и наручио) а он ће лично ствар извидети.
Ја сам трпељиво сркао кафу док се он не врати и не саопшти ми, да прасе није овде но на савској царинарници и да се он и кроз телефон обавестио, дакле немам шта више да луњам.
Тог дана већ је било доцкан да одем опет на Саву. Одем право кући и поједем и по четврти пут салату. И ја и жена почели смо већ да мршавимо а моја ташта, просто кост и кожа. Па мало што смо измршавели него ташта узела и да ми пребацује:
„Шта значи то, два дана јести саму салату. Ако ти, зете мислиш, да ме тиме умориш или да ме тиме отераш из куће, вараш се. Јешћу ја још недељу дана салату али ми је жао само овог детета зар не видиш како ти је жена измршавила.“
Сутра дан одјурим као бесомучан на Савску царинарницу. Шеф ме најљубазније дочека, наручи ми кафу и извини ми се за погрешку. Даде ми затим једну цедуљу и упути ме ревизору.
Одох код ревизора, он ми поручи кафу и даде ми једну цедуљу и упути контролору.
Контролор ми поручи кафу па ми и он даде једну цедуљу и упути магацинеру.
Магацинер ми поручи кафу, па ми даде и он једну цедуљу и упути чиновнику број 4.
Чиновник број 4. поручи ми кафу па ми и он даде једну цедуљу и упути ме чиновнику до врата лево.
Чиновник до врата лево поручи ми кафу па ми и он даде једну цедуљу и упути ме чиновнику број 6.
Чиновник број 6. поручи ми кафу, па ми даде и он једну цедуљу.
У том је већ избило подне те сам морао кући на ручак. Дођем кући пун фрахтова, декларација, авиза, а већ не знам како се све зову ове цедуље али знам да сам их имао девет.
Поједем салату са својом измршавелом фамилијом и оставим паре да се купи нова салата за вечеру.
Једва тог дана по подне извадим аманет. Отварајући га, ја сам већ спреман још ту на царинарници да одвалим једну ногу, па да је оглођем, та можете мислити како сам се згрануо кад место прасета нађох у аманету фул. Под фулом нашао сам и теткино писмо које је гласило:
Драга децо,
Преварио ме сељак, па ми није донео прасе. С тога вам сад шаљем фул за поштрикавање чарапа а идуће недеље, ако Бог да, прасе.
С поздравом
Ваша тетка.
И сад, како ћу с овим фулом за поштрикавање чарапа пред измршавелу ташту и жену.
Бог нека ми је на помоћи!