Неколико година ја већ лупам главу: ама шта ли ми то још фали на Калимегдану па да буде још лепши, да буде украшен и уређен као што су европски паркови. Осећао сам да нешто још фали, ал’ никако нисам могао да се досетим шта.
Мислио сам у први мах да му не фали можда још један водоскок, па сам после увидео да је и овај један довољан за снабдевање Калимегдана жабама. Падало ми је на памет и то, да ли можда не би требало да дигнемо још пет шест споменика, па сам се после сетио да је и ово неколико довољно да по њима сасвим заборавимо какви су изгледали заслужни људи наши. Помишљао сам и на то, да се дигне још једна музичка трибина, па сам се уверио да је и ова једна довољна да служи за играње мангупчићима.
И колико год сам размишљао, и колико год сам лупао главу, нисам могао да се сетим. А осећао сам да нешто фали и да нешто недостаје па да наш Калимегдан буде уређенији но сви европски паркови и да га види Бог.
И замислите, општина београдска сетила се шта је, сетила се и извршила. Код сваког дрвета, код сваког џбуна метла је таблицу и на њој исписано какво је то дрво.
Замислите само, каква је то лепота и каква је то милина кад прођете поред каквог дрвета па знате које је то дрво. Како смо ми, Боже мој, пре морали изгледати глупи. Прођемо на пример поред багрема а ми мислимо да је то љубичица; или на пример прођемо поред дивљег кестена а ми мислимо да је то шебој.
А сад нам се, видите, не може то десити. Сад прођете на пример стазом па читате редом: липа, липа, липа, липа, липа. Па онда: багрем, багрем, багрем, багрем и опет багрем. Па онда: дивљи кестен, дивљи кестен и дивљи кестен. И онда дође на ред: зова, зова и опет зова; кажем вам милина, као у свакој Европи, тако је то сад уређено. Смете слободно сваког странца довести на Калимегдан па да се не постидите.
Али ви можда мислите да је то све чега се београдска општина досетила. Е, дабоме, зар ви тако рђаво мишљење имате о досетљивости београдске општине. Мисли она на све. Мисли она и ноћу кад спава, мисли она и дању кад спава. Сети се она чак и таквих ситница којих се нико на свету не би могао сетити.
Замислите само шта је њој пало на памет? Туроман је сад у пензији, као пензионар он нема никаква посла, а немајући никаква посла, може му кој пут у години пасти на памет да прошета Калимегданом. И замислите тај малер да Туроман прошета Калимегданом па тек да прочита: багрем, багрем, багрем… зова, зова, зова…
Па њему би сви зуби поиспадали од једа кад би видео на како смо бедном културном нивоу ми сад на две хиљаде година пошто су латини изумрли. Шта значи то просто, то вулгарно: багрем, багрем, багрем… зова, зова, зова… а камо латинских наслова?
Па онда, није то само Туроман. Наша општина је увек у својим пословима спојила лепо са практичним. То ћете опазити у свим њеним поступцима. На пример она набави дрва за сиротињу, то је је л’ те племенито и лепо а та дрва после разграбе њени чиновници, то је видите практично. Или: примети општина какву неуредност, и то је лепо што је приметила и она таки изабере комисију која ће ту неуредност констатовати. Разуме се та комисија добије дијурну и с тога дотична неуредност траје дуже но што би иначе. То је видите практично.
У тој дакле својој тежњи да лепо скопча са практичним, сетила се обешењак општина, да Калимегдан као парк не служи само дамама за излагање своје лепоте и пензионарима за искашљавање шлајма, већ и гимназистима за учење својих лекција. И сад замислите колика је то олакшица једноме матуранту, кад се спрема за испит зрелости. Прво и прво види на таблици српски исписано: Дивљи кестен. Дакле не може му се никад десити да од јоргована помисли да је то дивљи кестен, а за тим одмах види то исто и латински написано.
Па најзад није то само матуранти, него у опште народ. Замислите само г. Јоцу извршитеља општинског. Он на пример зна да се зова зове зова, али не зна како се зове латински. Отрчи на Келимегдан и прочита: Sambucus nigra. Замислите само шта сад то вреди извршитељу.
Или рецимо госпођа Маца зна врло лепо да прави липин теј против назеба, али не зна како се липа зове латински. И шта јој вреди цео тај теј кад не зна како се липа зове латински. Чак тај теј не може имати ни своје право дејство кад се не зна како се зове латински. И сад место госпа Маца да трчи од немила до недрага и да распитује, отрчи просто на Калимегдан и прочита на таблици: Tilia grandifolia.
Или, замислите практиканта Ису, који врло воле јоргован, али му тај јоргован просто и не мирише лепо, кад не зна како се зове латински. Отрчи на Калимегдан и прочита: Syringa vulgaris. У њему се тако пробуди практикантска машта, узбере јоргован за Мицу телефонискињу и пошаље јој са овим стихом:
Ја те Мицо волим
Као Јелену Парис
За доказ ти шаљем
Syringa vulgaris.
Па онда рецимо ђак који учи ботанику. Учи, учи, учи ботанику и дотера до багрема. Е сад замислите за љубав једнога багрема да јури чак до професора и да га пита како се зове или да јури у библиотеку па да претура књиге. Не, што ће му то. Отрчи на Калимегдан и прочита: Robinia pseudo-acacia.
Кажем вам то је једна милина и Бог нек је благослови ову нашу општину, која се тако до ситница свега сећа. Чак би добро учинила кад би пошла и корак даље у својој пажњи према грађанству. Зашто да само крај дрвећа стоје таблице са српским и латинским натписом. То је тако лепо и практично да би требало и крај свију других предмета на Калимегдану метнути такве таблице.
На пример над самим уласком у Калимегдан могла би се ставити таблица са натписом: Kallemegdanium. Крај ограде врло би лепо личио натпис: Plotus. На свакој стази калимегданској могла би бити таблица са натписом: „Стаза“ а под тим: Expositio feminarum. Па онда на клупи би могло писати: Reporium pensyonorum. Код водоскока би такође стајала таблица са натписом: Spiritus aquarum. Код сваког споменика стајала би такође таблица са натписом: Monumenta Serbica. Разуме се, да би једна крупна таблица била на оном месту близу градских бедема. На тој би таблици српски писало: Нужник а латински: Locus dysenteriae vel locus diarrhoeticus.
Ја мислим да су те таблице и ти латински натписи тако паметна ствар, да се београдска општина не би требала да задржи само на Калимегдану. Не, на против, то би требало у опште на све прострти. Тако на пример како би лепо то изгледало кад би и сам председник општине г. Главинић обесио себи о врат једну таблицу са српским натписом: Председник општине београдске и латинским: Caput Belgradis-Glaviciensis. Па онда г. Жика Тадић са таблицом: Consul urbis Belgradensis Боже мој, како би лепо г. Жика изгледао са том таблицом.
Разуме се да би и сваки одборник носио таблицу са натписом: Senator urbis Belgradensis и са поднасловима који би обележавали којој партији припада. Тако на пример напредњак: Senator progressivus, па либерал са натписом: Senator nationallis, па радикал са натписом: Senator fusiatus, па социјалиста: Senator socialisticus и најзад самосталац са натписом: Senator secessionensis.
Замислите болан како би то лепо изгледало и како би онда Београд био уређена варош.
— Benum-Akibus