Три пут Бог помаже. Морам вам и трећи пут писати о учитељском размештају.
У осталом догод тај размештај не буде готов, може се о њему писати као о ствари која је на дневном реду. Кад Министарство исцрпе тај дневни ред и ја ћу престати да пишем о размештају.
Ви извесно мислите да је закон учитељима прописао само бригу да васпитавају децу. Варате се, закон је према њима много строжији но што ви мислите, они су дужни не само да васпитавају но и да рађају децу.
Само, немојте ме рђаво разумети. Не мислим ја да су они дужни да рађају ону децу која посећују њихов разред. Таман, само би им још то требало. Замислите ви какав би изгледао на пример Коста Андријашевић кад би морао за време ферија да се породи четрдесет пута да би могао изродити први разред врачарске основне школе. Осушио би се као комарац. А замислите тек грешног Михаила Сретеновића који би морао родити трећи разред теразијске школе. Или, што је још горе, замислите оне грешнике, Милорада Сељанчицу или Перу Баћавачког који би таквим законом били упућени на четвероразредно рађање. Дакле, није то, но тражи закон од учитеља да сами себи изроде децу коју ће учити, али одиста тражи да изроде децу, ако хоће да добију боље место.
По закону, једна од најважнијих квалификација да се учитељ дочепа вароши је та, да има децу. Ако учитељ уз молбу своју коју за премештај у варош поднесе Министарству, приложи добре оцене и децу, онда му је сигурна варош. Душан Рајчић, референт, узме такву молбу одмах у поступак, прилоге — оцене и децу — врати молиоцу а молбу заведе, спроведе, реферише, концептише, препише и потпише и — учитељ молилац лепо добије варош.
Законодавац је ту квалификацију и мотивисао. Учитељ с децом добије варош „ради даљег школовања своје деце“, и према томе ви сад и сами увиђате да учитељима нису толико потребна деца у опште, колико су потребна „ради даљег школовања“.
Е сад замислите муке учитеља Јосе и његове жене Сојке који немају деце. Сви њихови другови и другарице добише већ варош а они никако; и што је најгоре, немају изгледа да ће ма кад у животу добити варош.
Колико пута седне тако Јоса увече брижан па пребацује Сојки.
„Зашто ме Бог није обдарио?“
„Чиме?“
„Па тиме ‘ради даљег школовања деце’.“
„Боже, Јосо, па од куд ја то знам.“
„И ја просто не разумем тај закон“, гунђа Јоса. „Разумем то што тражи да положим испит, разумем и то што тражи да имам одличну оцену, али не разумем то што тражи да имам деце.“
„Е па шта ћеш, закон је закон. Не можемо против закона.“
„Знам Сојка. Али каквог права има закон да се меша у моје приватне ствари. Чудо још није речено да ће се рађање сматрати као полагање испита, чудо нису и за рађање прописане белешке, на пример ‘одлично’ па ‘повољно’, па онда да се још при рађању пошље и школски надзорник да присуствује како би могао дати оцену.“
„Боже, Јосо!“ ишчуђава се Сојка.
„Па онда још, кад одеш код Душана Рајчића, а он те љубазно предусретне: ‘Мило ми је, мило ми је, чујем ви добро рађате. Баш ћу вас похвалити пред министром!’“
„Та иди, Јосо, ти претерујеш.“
Ето тако Јоса и Сојка разговарају, кад на њих наиђе сеоска чамотиња, кад их пакост према судбини пробуди и кад се ужеле вароши.
И ништа не вреди госпа Сојки што сваке године на испиту добије петицу од школског надзорника. Њен Јоса јој забележи сваке године двојку.
„Слушај Сојка, ја сам ти и ове године забележио двојку. Ништа ти не вреди надзорникова петица, ти мораш и код мене добити петицу.“
И док се тако Јоса и Сојка носе из године у годину, дотле се учитељ Спира досетио јаду. Он лепо дочепао туђе дете, кад му је било време да пређе у гимназију, па написао молбу министру „ради даљег школовања деце“. Учитељ Спира је прекјуче био лично код референта Рајчића. Узео лепо молбу за руку, а дете метнуо у џеп, т. ј. узео лепо дете под руку а молбу метнуо у џеп, па ушао код референта.
„Шта сте ради?“ пита га Душан.
„‘Ради даљег школовања своје деце’“, одговара скромно Спира.
Референт га погледа сумњиво.
„Додуше, ја се не разумем у децу“, рећи ће референт, „али ми изгледа да то дете не личи на вас“.
„Не личи“, одговара Спира.
„А личи ли на вашу жену?“
„Не личи.“
„Чудновато. Први пут у животу сад видим дете које не личи ни на кога.“
„Па молим вас, господин референт, ово сам ја дете узео под своје.“
„То није могуће? А што ће вам дете да га узимате под своје?“ ишчуђава се референт.
„Па ‘ради даљег школовања своје деце’.“
„А, тако! Добро, добро, онда оставите ви молбу овде па ћу ја видети, гледаћу да вам дам место где има гимназија.“
„Хоћу ли оставити и дете уз молбу?“
„Та какво дете, види ти њега. Оставите само молбу.“
Ето тако се досетио јаду учитељ Спира.
Али у најтежем је положају учитељица Даница. Она је удовица. Била је баш прекјуче код мене да ми потражи савете.
„Драги, Бен-Акиба, саветујте ме како бих дошла до једног детета?“
Разуме се, таквим питањем довела ме је у ужасну забуну. Поцрвенео сам, оборио сам очи и нисам јој ништа одговорио.