Читали сте пре неки дан да је последњим указом војним и један поп произведен за официра. То је поп Влада Ђурковић из Лапова.
Немојте мислити да ја о томе хоћу данас да вам пишем што ми је криво нешто. Боже сачувај! На против ја налазим да би многог и многог попа требало произвести за официра, као што би многог и многог официра требало отерати у попове.
Дакле није ми криво. На против ја налазим да је произвођењем овога попа за официра пронађен једини пут и начин да се и у нашу цркву унесе дисциплина.
Требало би само у том правцу и даље радити. Митрополит би на пример могао бити произведен за генерала; владике могле бити произведене за пуковнике и то: владика Милентије за пешадијског пуковника, владика Никанор за коњичког, владика Сава за артиљеријског а шабачки владика Сергије за команданта муниционе колоне и провијанта.
Проте би извесно биле мајори, и то разних родова оружја. Једино што бих оног проту Божу са гробља поставио за генералштабног мајора.
Попови би већ били капетани и поручници, ђакони потпоручници; црквењаци би могли бити нижи чинови а звонари би били значари.
И како би то лепо било, Боже мој, кад би се тако унео војнички дух у цркву. Замислите например капетан-поп Пера отвори олтар, стане пред исти и издере се на сакупљене побожне грађане:
„Мирно!“
Па онда узме кадионицу, прокади хришћане а све мерка испод ока, па почне службу.
„Благословен Бог јеси… ти, ти, ти у задњем реду, не мрдај; не мрдај кад ти кажем иначе ћу те сад овом кадионицом по цименти!“
А онај грешник прекрсти се па ућути, жив не мрда и слуша пажљиво даље службу.
А капетан-поп наставља службу:
„Слава теби, Господе, слава теби… славу ти твоју, теби, теби, ти четврти у реду што си зинуо као сом. Ако те звекнем овим еванђељем по глави и ти ћеш се смирити.“
И тако у опште служба божја би ишла да би била милина слушати.
Ал‘ не би се само то постигло, већ и много што шта друго. Тако на пример, овим би било потпуно уређено свештеничко — стање. А ви знате да то стање и учитељско стање, да су то два стања која нам већ деценијама задају бригу.
Па онда, кад би попови постали официри, могле би им се и године службе рачунати у дупле. А они здраво воле те дупле ствари. Воле например дупле џепове, па воле дуплу таксу, па разуме се да би волели и дупле године службе.
Ето, видите, све би то могло да се постигне ако ово произвођење поп-Владино не остане усамљено. Овако није никакво чудо што се поп Влада из Лапова преплашио па дојурио у Београд, да се распита о себи и о своме положају.
Не знам ко му је рекао да ће најбоље учинити ако дође к мени да се посаветује. Најзад ја сам му својски и искрено казао своје мишљење, па хоћу и вама да изнесем тај наш разговор:
ПОП: Јесте ли ви, господине, Бен-Акиба?
ЈА: Ја сам, оче.
ПОП: Мени су рекли да сте ви увек вољни да људима и женама дате искрене савете.
ЈА: И то бесплатно, оче. Ја одавно практикујем да свету дајем бесплатне савете.
ПОП: Бог вас благословио!
ЈА: Хвала
ПОП: На мало.
ЈА: А шта би ви хтели, оче?
ПОП: Па ето видите, мени се десило, што се можда ни једном попу у Србији није десило.
ЈА: Тако, а шта је то?
ПОП: Постао сам последњим указом потпоручник.
ЈА: Гле молим те… е па, честитам вам.
ПОП: Хвала. Али ви не знате како ме је то забринуло.
ЈА: Што, да се не бојите вишег курса?
ПОП: Та није то. Него прво и прво бојим се да то не изађе у новинама. Знате каквих све има новинара, па хоће да дохвате то и да се исмевају.
ЈА: А то неће. Ја вам дајем реч да то неће изићи у новинама.
ПОП: Баш вам хвала.
ЈА: На мало.
ПОП: После не знам и брине ме, како ће то моје постављање да прими мајка црква?
ЈА: Управо вас више брине како ће ту ствар да прими отац Митрополит?
ПОП: Па да.
ЈА: То не брините. Отац Митрополит има рачуна да буде на доброј нози не само са мајком црквом него и са мајком владом.
ПОП: Па то јесте. Али свет, како ће свет то да прими?
ЈА: То не брините. То ће бити врло лепо примљено. Код нас је свет већ навикао да ђумругџије буду министри, официри да буду привредници; професори да буду шумари а новинари да праве сир. Није то код нас у Србији никакво чудо, што ће један поп бити официр.
ПОП: Па добро, ал’ ја не знам ни како да се носим сад?
ЈА: Не знате. То је врло лако. Обуците најпре на себе официрско одело па преко тога мантију.
ПОП: Ију!
ЈА: Молим вас, видећете да то има својих практичних страна. Прво и прво ваша попадија много ће вас више волети. Ви ћете преко дана ићи улицом у мантији и кад дођете увече кући а ви само скинете мантију и постанете потпоручник. А за попадију је много важније да сви дању будете поп а ноћу официр, него обратно. Она ће у ствари имати два мужа…
ПОП: Ију!
ЈА: Па да, како јој је кад по вољи, може да мења. Ако хоће попа, попа; ако хоће официра, официра.
ПОП: Убио вас Бог да вас убије, баш сте ви неки обешењак!
ЈА: Хвала лепо. А за тим и у самој служби може вам та униформа много користити. Замислите само, каква млада дама дође код вас на исповест. Ви је питате: је ли загризла јабуку? а она се снебива и неће да призна. Ви тада само задигнете мантију и млада дама постаје одмах искренија.
ПОП: Та идите, гром вас спалио, где бих ја пред младом женском задизао мантију.
ЈА: Та забога, да покажете да сте одонде потпоручник. Верујте мени, младе се госпе радије и искреније исповедају потпоручницима него поповима.
ПОП: Па јесте.
ЈА: Е, дакле, видите да вас искрено саветујем.
ПОП: Е баш вам хвала. Ал‘ по новинама о томе неће бити ништа писано, јел’ те?
ЈА: Ах, којешта, не брините. Шта би имало о томе да се пише, то и није никакав материјал да би се о томе могло што написати.
И поп оде задовољан а ја чак мислим и да одржим реч. Нећу више ни речи о томе да вам пишем.