Код нас у Београду се одржавају свега два вашара годишње. Један држи црква Св. Марка о својој храмовној слави а други Министарство Просвете, за време учитељског размештаја. Ономе првоме извесно сте имали прилике сви да присуствујете а овоме другоме не верујем. А и овај је други исти као и онај први. И овде на вашару у министарству онако исто као и на Батал-џамији ври и гамиже народ, једни продају места своја учитељска а други их купују, и овде пред вратима као год и тамо пред портом поједини богораде, и овде у Министарству као и тамо на Батал-џамији, поједини учитељи разапну чадоре па не мичу из Министарства по неколико дана док им се посао не сврши. Разуме се, као и на свакоме вашару, ту нећете да видите великопродавце — оне што имају по петнаест година службе и загрејана места — него само малопродавце, оне привремене грешнике који сацују на транге-франге о сваком вашару, не би ли добили боље место.
Имам ја у Министарству Просвете једног рођеног пашенога чиновника. То јест, он ми у ствари није сасвим рођени пашеног, него моја и његова жена биле су у основној школи врло добре пријатељице а после су се заборавиле. Према томе дакле он нема ближег рода од мене, па коме ће да се пожали него мени. Тај грешник за време учитељског размештаја не сме ни из канцеларије кући ни из куће у канцеларију. Остави што је пред његовим вратима учитеља и учитељица, али кад пође кући а они га чекају свуд успут. На сваких десет метара по један учитељ или учитељица. Изгледа, Боже ме прости, ако да их је београдска општина засадила на Теразијама. Станеш код Министарства Просвете па погледаш само а оно милина ти видети: дивљи кестен па учитељ, па опет дивљи кестен па учитељ, па све тако редом низ Теразије; кестен па учитељ, кестен па учитељ, кестен па учитељ. Једва грешник прође кроз ту алеју па стигне кући а кад уђе у своју авлију а он затече и тамо десет петнаест привремених учитеља, као да си их сад тек донео из Топчидерске економије па засадио по авлији као младице. Провуче се и кроз ту муку, мислећи да ће бар мирно ручати, али га у соби чекају: три мајке разних учитељица, пет тетки, једна стрина, седам заова и једанаест учитељских ташта.
Можете мислити како тај злосрећник руча.
Патио је тако две три године па се ове године домислио. Кад пође ујутру у канцеларију а он понесе ручак од куће, да би ручао у канцеларији, па не иде Теразијама у Министарство него Савамалом и Абаџијском чаршијом те уђе у Вишу Женску Школу. Тамо се замоли директору Срети Пашићу па га овај узнесе на руке и пребаци преко зида у Министарство Просвете, што у осталом Срети није нимало тешко. Могао би тај пребацити преко зида и самога Министра Просвете, те да му је тешко једног секретара са 175 динара месечно плате, не рачунајући ту порез и удовички фонд.
На тај начин он грешник, закључан у својој канцеларији, може да сврши учитељски размештај. Ако ко не верује, нека оде у Министарство па ће се уверити да комисија за учитељски размештај, ево већ неколико дана седи закључана у соби само да би свршила посао.
Него, кад је реч о учитељском размештају, да вам испричам шта се десило пре две године.
Учитељ Љубисав има жену Милицу и учитељује с њом заједно у селу П. учитељ Жика опет има жену Христину и учитељује у селу О. Село П. и село О. су у разним окрузима и богами подалеко једно од другога.
Једнога дана учитељ Љубисав седне и напише учитељу Жики овако писмо:
„Ако пристајеш да разменимо места. Ја бих радо прешао у твоје село, ако се теби свиди да пређеш и ти у моје јави ми па да споразумно поднесемо молбу г. Министру“.
На то Жика одговори овако Љубисаву:
„Радо пристајем на твоју понуду. Под данашњим подносим подносим молбу Министру у којој наводим да је подносим у споразуму са тобом. Чим примиш ово писмо учини и ти исто“.
И Љубисав поднесе молбу, па како је то споразумна молба, Министар је прихвати и одобри. То се одобрење саопшти и једноме и другоме с тим да одмах пођу на своје дужности пошто су предавања већ отпочела.
Али, сад тек, кад се ваљало кренути на нове дужности, увиди и учитељ Љубисав, да је он молио само за себе а за своју жену са свим заборавио да моли. Ту исту погрешку учинио је и учитељ Жика. И сад се развије телеграфска преписка измеђ њих. Први телеграм пошаље Љубисав Жики:
„Ја заборавио да тражим премештај и за жену. Према томе она мора остати овде. Шта ћемо?“
На то Жика одговори, такође телеграфски:
„Исту погрешку и ја учинио. Нек остане за ову годину овако а до године ћеш ми вратити жену а и ја теби“.
Тако су пре две године Љубисав и Жика променили места и жене. Хвала Богу, то је било привремено свега годину дана, иначе би још могли бити љубоморни један на другог.
Прошле је године то исправљено а ове године су и један и други добили принове у кући.
Мотрићу баш да се и ове године, приликом размештаја, не деси каква некаква погрешка.