Ви сви већ знате за један мој лепи обичај. Ја кога испратим на пут, ја тога лепо и дочекам. Тако је и право. Ето, ако памтите, испратио сам баш лепо и искрено све оне жене, кад су пошле у бању, па сам их тако исто лепо и својски при повратку и дочекао, као да су ми род рођени. Тако сам исто пре неки дан испратио унуке кад су пошли у Шабац да се поклоне сени својих великих дедова, па сад, разуме се, сишао на Саву те сачекао лађу и при њиховом повратку. Право је и било да их дочекам.
А ви се ваљда мислите што о томе нисам досад већ и писао. Нисам хтео, сачекао сам да прочитате прво све остале извештаје са те светковине. Имали сте и тамо већ шта читате, па што бих и ја стајао на муку грешним Шапчанима?
И сад тек, кад сте све прочитали, могу вам рећи да сам био на Сави и сачекао повратак оних који су отишли на Мишарску прославу. А заборавио сам прошли пут и да вам кажем, нису на прославу ишли само унуци него и унуке. Једна од унука, госпа Мара, вели своме Јоци:
„Бога ми, Јоцо, да не идеш сам. Каква ти ту света неће бити, ко ти се ту неће измешати? Идем и ја с тобом.“
А госпа Ружа вели своме Милораду:
„И ја ћу да идем с тобом. Не могу да те пустим самог. Казала сам ти пре да идеш сам али од кад сам прочитала у новинама да у Шапцу постоји нарочити одбор за станове, нећу да те пустим самог. Знам ја то, имам већ искуства. Чим при некој светковини постоји одбор за станове, то значи да нећеш имати где да спаваш, или ћеш спавати макар где. Ју, Боже ме сачувај и сахрани, чисто ме страх и да помислим где би могао све спавати. Боље је да и ја идем с тобом.“
А госпа Анка вели своме Диши:
„Да је то чисто мушка светковина, као што би и приличило за такве ствари, па и да те пустим. Али по програму приређује и шабачко женско друштво игранку. Е ту бога ми нећеш ићи сам јер знам те ја какав си; ти би био кадар да се упишеш и за чланицу добротвора шабачког женског друштва, само да ти све женске буду благодарне и да трче око тебе. Не богами, ићи ћемо заједно.“
И тако Мара због овога, Сара због онога, тек поред мушких напуни се лађа и женскима.
Али ја вам још једнако говорим о одласку а узео сам кобајаги да вам причам о повратку.
Из далека још кад сам опазио лађу пуну света, тек што је промакла савски мост, заиграло ми је срце узбуђењем. Није то више обичан повратак са каквог излета, ово се враћају унуци са гробова својих јуначких дедова, причешћени светим причешћем успомена на њих и њихова велика дела: озарени оном божанском светлошћу која нам ту успомену чини тако светлом; ведра и поносна чела; душе испуњене самопоуздањем и вољом и срцем напојеним енергијом за велика дела у будућности.
Јест, јест, ено их, ено их иду благодарни унуци. Па гле само како су лађу искитили зеленилом. Тек што је дошла лађа Београду на домаку, кад је минуло купатило, опазио сам на крову њеном неко зеленило, грдно зеленило које је покрило сав кров лађин. Како је то била дирљива слика, како сам једва чекао да пристане лађа, да сагледам сваког унука и унуку у очи, да им видим ведра лица, поносно чело, да им видим груди окићене зеленилом побраним са гробова својих предака. Јер то силно зеленило што се види на крову лађином, то је извесно оно зеленило које су благодарни потомци брали по гробовима својих предака па га сада носе својим кућама, да га задену за икону и сачувају својим унуцима као свету успомену.
Једва сам чекао да стигне лађа и она стиже.
Изађе најпре госпа Марин господин Јоцо и за њима носач носи двеста кила бабура, па онда госпа Анка и господин Диша и за њима носач носи сто педесет комада краставаца за туршију; па онда госпа Ружа и њен Милорад и за њима носач носи педесет кила парадајза и двадесет модрих патлиџана. Па онда већ редом Сара и Мара, Ката и Ната, и свака носи која бабуре а која паприке или парадајз, краставце или бар модре патлиџане.
Нестаде са лађе свега оног зеленила којим сам ја мислио да је лађа окићена; нестаде са лађе свега оног зеленила којим сам ја мислио да су окићене груди мишарских унука.
А успут их још и слушам, разговарају; разговарају мишарске унуке:
„Гле и ви сте узели госпа Маро; шта је то, бабуре?“
„Како да не узмем, слатка моја“, одговара госпа Мара, „погледајте само како су то лепе бабуре, па онда у Шапцу су три гроша стотина а у овом нашем пустом Београду четири гроша“.
„Ја опет узела краставце. Много су јефтинији у Шапцу, а рекох згодна прилика, да бар видим ма какву фајду од целе те светковине“, вели госпа Ружа.
„Шта сте ви то узели“, пита госпа Сара.
„Ја боме, мало парадајза“, одговара госпа Ната, „и замислите у Шапцу девет динара сто кила. Баш бог да прости што ова стогодишњица паде баш у ово време кад се кува парадајз и меће туршија“.
И тако се води разговор све даље и даље и даље, а обала се рашчишћава; на паробродском се оџаку полако гаси дим, и само ја остао на обали, па се загледао тамо, тамо далеко према Церу. Дође ми у један мах да узвикнем:
„О, племенити Луко Лазаревићу и остали мишарски витезови; зар на вашим гробовима расту бабуре; зар је то све што су ваши унуци понели отуд, са те светковине!“