Пале су прве хладне кише и духнуо је ладан ветар — јесен је ту на прагу.
По свему се познаје да је јесен близу. Виде се горњи капути из шпајзова; оправљају се амрели, кува се парадајз и пекмез, мажу се лањске каљаче зејтином да мало омекшају; купују се признанице за официрска дрва, меће се туршија и образују се одбори за приређивање зимских забава.
Ја сам већ ушао у шест одбора за приређивање забава и то:
- У корист одојчади;
- У корист нахочади;
- У корист престарелих;
- У корист пострадалих;
- У корист поплављених;
- У корист оних који трпе оскудицу у води;
И већ Бог ће га свети знати у чију све корист, јер и ја неумем више да упамтим. Разуме се да ме то доводи у ужасну забуну и неприлику. Сазове се на пример седница одбора за приређивање забаве у корист оних који трпе оскудицу у води, ја се пометем и мислим да присуствујем седници одбора за приређивање забаве у корист одојчади. Узмем реч и почнем овако:
„Господо, ја мислим да ћемо ми њима најбоље помоћи, ако од прихода који ћемо добити на забави, набавимо што више стерилизованог млека.“
„Та не, забога“, упада ми у реч председник, „њима на прво место треба вода“.
„Ја то сасвим разумем“, браним се ја, „свакојако да је купање један врло важан услов за њихово развијање, али…“
„Ви нас нисте разумели“, буни се председник, „њима треба најпре вода за пиће, читав један крај пати од оскудице у води за пиће“.
„А, пардон, зар овде није реч о одојчади?“
„Разуме се да није!“
И тако се ја једва обавестим и уђем у дебату.
Или ми се и обратно деси. Одем на пример на седницу одбора који има да приреди забаву у корист нахочади, а мислим да сам у одбору оних у корист престарелих. Узмем реч и почнем:
„Господо, ја сам донекле чак и противан овом потпомагању. За време свога дугога живота, они су требали и сами постарати…“
„Али, каквога дугога живота, ни једно није старије од три године.“
„Па о коме ви говорите?“ питам ја.
„О нахочадима.“
„А, пардон, ја говорим о престарелима.“
И тако у опште мора настати забуна кад човек уђе у шест одбора. Али шта ћете, јесен је ту, јесен је већ на прагу.
А тек како је та јесен брзо долетела господин Стеви, са којим он улази и у јесен свога живота.
Још прошле године појавиле му се беле власи више левог увета. Ја сам се целе зиме чудио зашто он носи шешир накривљен на лево уво, кад сам га знао од пре да је важио као озбиљан човек, па није трпео ни другог кад је видео да носи тако лолски шешир.
Летос је разуме се шишао косу све до главе и доказивао сваком редом како је то врло здраво.
А сад кад су настали ладнији дани те се мора мало дужа коса носити, решио се на један одважан корак. Отишао је и купио фарбу за косу.
Јуче се први пут офарбао. Није био задовољан јер му је коса изгледала прилично црвена, али му је апотекар који му је продао фарбу, објаснио да тек пошто три четири пута офарба може коса постати са свим црна. Офарбао се па, осећајући се подмлађен, изашао лепо у шетњу.
А јесен као јесен. Било је донекле лепо, тако да ни амрел није понео, па уједанпут залила киша. Корача крупним корацима господин Стева да се што пре дочепа или куће или амрела. Па идући тако, на једанпут осети низ чело млаз. Пипне прстом и види да је тај млаз браун. Можете мислити каква га је зла слутња спопала. А млаз са чела, па измеђ обрва те низ нос а с носа кроз бркове, кривудајући као река овамо и онамо и примајући успут многе притоке, додирне и господин Стевине уснице. У том моменту господин Стева осети неки врло пријатан укус. Пипне се за уветом, по врату и види да се то по целој глави разлила слатка браун-фарба.
Дојури као без душе кући а жена се запрепасти кад га виде офарбаног.
„Лизни ово“, издра се господин Стева још с врата.
„Ју, шта да лизнем, црни Стево“, згране се жена.
„Лизни ми нос!“
„Та шта ти је, да од Бога нађеш. Где си ти још видео жену да лиже мужу нос.“
„Ама није то, брате“, јада се господин Стева, „него види је ли ово фарба, ово брате није фарба“.
И жена грешна лизну господин Стевин образ, па се тек прекрсти.
„Шта је?“
„Па ово је Шондина чоколада.“
„Шта кажеш?“ зграну се господин Стева.
„Јесте, тако ми детета мога.“
Одмах донесоше кутију и збиља, уверише се да је то била Шондина чоколада. А свему томе баш и јесте било криво оно дете у које се мајка клела тврдећи да је то Шондина чоколада. То дете, то је господин Стевина ћерка, којој има пуних шеснаест година и у коју је онај практикант у апотеци заљубљен. Није ни чудо што је дечко био расејан кад је видео оца своје миле и драге.
*
Ето то се прекјуче десило, на овој првој јесењој киши. Не причам вам ово на памет, већ сам својим рођеним очима све то видео. Нисам видео кад је господина Стеву лизала жена, али сам га срео онако офарбаног. Изгледао је као Отело, само браун-Отело.