Има их који ноћу носе собом револвер, други опет боксер, трећи и четврти ово или оно оружје, али највећи их се део ноћу наоружа кључем од капије. У осталом од свих кућевних алата, кључ од капије је и најпрактичнији и најупотребљивији. Има до душе и једну рђаву страну; он се дању врло лепо угура у кључаоницу и функционише као да је зејтином намазан. Ноћу опет, обично одебља, као што од квасца кован, те чешће пута не може да наиђе кључаоницу догод и патролџија не дође да помогне.
Али ипак остаје тај факат да је то најпрактичнији кућни инструмент. Какве ти све послове не обавља он. Њиме се например туцају ораси и лешници, па се њиме чешће пута укуцавају у зид ексери на које ће се обесити слике; њиме се у кафани лупа у мермерни сто за „цален“, па је њиме најзад госпа Милка пролетос разбила и главу своме мужу мајстор Сими. То сте читали у полицијскоме гласнику. Сима дошао кући тако после поноћи и као мало нервозан и љут. Није никако могао онако чисто и јасно да објасни на кога је он баш тако љут али је на крају крајева изашло да је жена свему крива.
„Муж је глава својој жени“, понављао је мајстор Сима бар стотину пута, док госпа Милки није досадило, па скочи из кревета, дочепа му кључ од капије из руку и поче да га чука по глави, без обзира на то што се то начело светог писма по коме је муж глава својој жени, ни у ком случају може тако превести на српски да жена има права ту своју главу да разбије.
Видите дакле из овога и сами да се кључ може свакојако употребити. Но још се нешто чудновато може да деси код кључа од капије. Бива да се он потрефи те отвара и туђу кућу. То се например десило господин Јоци инспектору. Његов кључ ванредно добро је пасовао на кључаницу господин Пере секретара. И како то да се деси само да је господин Перина жена ванредно добро пасовала за њега, а да се потрефио и кључ од капије да пасује за капију господин Перину. Што ти је, Боже, судбина, па каже да човек не верује у судбину.
А човек је слаб да се бори против судбина, па и г. Јоца, шта је могао друго него да јој се покори. А покорити јој се значило је што чешће изостајати ноћу од куће и што чешће користити се случајем што се потрефио такав кључ да може отварати туђа врата.
Господин Јоцина жена, госпођа инспекторовица, и ако се други пут љутила на свога Јоцу кад би увече изашао, од то доба, као да јој је то нека виша сила наредила, са свим се ућутала.
Дође он например у два сата по поноћи, а она љубазна, љубазна Боже, као да је с каквог пута дошао.
„Хоћеш чај Јоцо!“ пита га под јорганом.
„Е, таман, па да се расаним.“
„Право кажеш.“
Па онда, док се он свлачи она наставља даље разговор.
„А где си био до сад?“
„Па… тако с друштвом.“
„Ја не знам видиш Јоцо, с каквим си друштвом био али би баш желела да с тим друштвом увек будеш.“
„Како то?“ пита изненађено господин Јоца.
„Па тако, видиш пре си мора бити увек с неким друштвом седео, па си увек долазио кући по мало припит и свађао си се. А сад видиш увек дођеш лепо и људски, макар и мало подоцкан, ал’ тек дођеш као човек.“
„Боже мој, међер су жене наивне, може човек да их вуче колико хоће за нос“, мисли господин Јоца у себи, и задовољно се свлачи и брижљиво меће свој кључ од капије под јастук, да му се не загуби кад му је тако драгоцен.
Разуме се, сутра дан је то и причао господин Макси при чаши пива.
„Па кажу жене су лукаве. Море, кад хоће човек може да их вуче за нос, па да се све искида од смеја“, хвали се господин Јоца.
„Ама како?“ пита радознало господин Макса, који је већ познат као човек који се развео са три жене те изгубио право да се и четврти пут жени.
„Па тако, брате мој“, наставља г. Јоца, „видиш ти овај кључ“.
„Видим.“
„Знаш ли ти да је то кључ од раја… то јест није од раја већ од капије, него знаш чије капије.“
„Та… знам већ… говори се по вароши.“
„Шта се говори?“
„То је кључ од капије госпође секретарице.“
„Добро… нека је и тако. Али замисли ти само ово, да се моја жена ништа, ама баш ништа не љути кад ја дођем доцкан. Толико је наивна, као дете наивна.“
„Слушај“, рећи ће озбиљно господин Макса, као човек коме је већ и судски забрањено да има посла са женама. „Слушај, а да ли је теби нешто пало на памет.“
„Шта?“
„Па видиш, кад овај кључ од капије отвара господин Перину кућу, то онда значи да и господин Перин кључ отвори твоју кућу. А?“
Господин Јоца зину.
„Размисли о томе. Није то баш тако добро и паметно трпати свој кључ у туђу кључаоницу, јер…“
„Па јесте“, учини господин Јоца изненађено, „дабоме, јер и његов кључ пасује за моју кључаоницу“.
„А жене нису тако наивне као што ти мислиш.“
„Нису, одиста нису!“ дрекну господин Јоца па се диже право шлосеру те наручи за своју капију другу браву и други кључ.
То је сутра дан учинио и г. Пера и од тог доба обоје долазе раније кући.