Одавно се ја канем да пишем о језицима, па ме страх. Није то мала ствар. Тешко је изаћи на крај са једним језиком, оним на пример што га сваки добар грађанин има у кући а како ли би ја грешник изашао на крај са светским језиком, који се у усменој литератури назива „зли језици“.
Знате ли ви, шта су то „зли језици“? Ако не знате а ви ћутите где сте да сте и не јављајте се живи, како не би сазнали шта је то. Ако сте баш радознали казаћу вам ја: то су они тешки воденички жрвњеви међу које се спусти чисто пшенично зрно, па кад кроз њих прође а од зрна ни трага ни гласа, као да га никад није ни било.
Међу те жрвњеве може запасти и ко хоће и ко неће. Не зависи то од вас да пођете или не пођете тамо.
Ето ја знам једну госпођицу, била је чиновничић, коју су „зли језици“ упропастили.
Звала се госпођица Перса а и сад се тако зове. Била је лепо, питомо, скромно девојче. Ишла је увек на своју дужност оборених очију, никад се није ни за ким окретала, и ако се многи за њом окренуо јер — рекао сам вам већ — била је лепушкаста.
Е па видите њену су судбину са свим изменили „зли језици“, она је пала међу оне жрвњеве.
Прво што су јој „зли језици“ изнели, било је да се заљубила. Није јој ни у сну тако што пало, али то „зли језици“ не питају. Изнели су јој да се заљубила у господина Перу, по занимању наследника.
Не треба да вас изненади то, што ја за господина Перу кажем да је наследник по занимању. Код нас у Србији, то је фактички једна врста занимања. Чим умре отац па остави велико имање, син напусти службу или посао и ода се — насљедству. Другим речима насљедство му постане једино занимање. Кад нестане насљедства, престаје и његово занимање.
Такав је дакле био и господин Пера због којега су госпођицу Персу „зли језици“ узели на зуб.
„Зли језици“ немају обичај само један пут да кажу злу реч. Кад би тако било, лако би било с њима изаћи на крај, али они кад нешто кажу, понављају то непрестано док год не убеде свет да је тако. Бива често пута да и сам онај кога оговарају „зли језици“ почне на крају крајева да верује да је тако. Тако се десило и са госпођицом Персом. Толико су јој досадили тиме, да је на крају крајева и сама поверовала да је заљубљена у господина Перу, па је морала најзад и да се заљуби само да би један пут пресекла даљи разговор о њој.
Јест, ал’ „зли језици“ кад шчепају кога, не пуштају га лако. Таман је госпођица Перса мислила да је запушила свету уста, а оно „зли језици“ изнесоше како се она састаје са господином Пером и то да се састаје на једном доста незгодном месту. Опирала се томе, опирала, па најзад да би запушила свету уста, шта је друго могла него одиста се и састане са господин Пером и то баш на томе незгодноме месту које су јој сами „зли језици“ означили.
„Баш ћу да видим шта ће сад да каже свет!“ узвикнула је госпођица Перса, чим се вратила са првог састанка.
Али „зли језици“ не мирују. Не прође мало времена, а „зли језици“ изнесоше да су госпођица Перси отешњале хаљине. Е сад је требало и ту запушити свету уста а то је госпођица могла постићи само тиме што је — попустила хаљине.
Најзад „зли језици“ не зауставе се ни на томе. Изнесу јој нешто још горе, изнесу јој како су опазили да јој често долази у походе бабица. Е то је било и сувише! Како ће ту запушити свету уста. Мислила се и мислила шта ће и како ће, па најзад смисли да узинат свету одиста позове бабицу. Па је тако и учинила.
Е сад, шта даље да вам причам. Ви знате шта је даље било. Морала је и до краја да учини што су „зли језици“ изнели.
Морала је, друкче се није могла „злих језика“ спасти, а кад је учинила све што су „зли језици“ рекли, тада су престали да говоре о њој, нису имали шта више да кажу.
Ето, сад ћете и сами признати: да су „зли језици“ они тешки воденички жрвњеви међу које се спусти чисто пшенично зрно па кад кроз њих прође а од зрна ни трага ни гласа, као да га никад није ни било.
Ето и госпођица Перса је била чисто воденичко зрно, па кад је прошла кроз „зле језике“ а оно од ње постала — два зрна.