Данас се на Мишару прославља стогодишњица оне сјајне и крваве борбе, оних надчовечанских напора српскога народа у борби за својом слободом, који се могу опевати само пером којим је Илијада опевана а описати само маштом којом су митолошке приче описане.
Данас благодарни унуци прилазе гробовима неумрлих својих дедова да ужежу кандило захвалности и поносно укажу целоме свету, до душе споменицима необележене гробове али обележене у историји као најсветлије гробове.
И ја сам их видео, т. ј. видео сам унуке кад су се кренули лађом из Београда на тај свети поход. Сишао сам јуче ујутру нарочито на Саву, стрпељиво сам чекао док се цела лађа није напунила унуцима и кад је кренула махао сам марамом и дуго пратио лађу док ми се није погледу измакла.
Ја сам их видео, видео сам те унуке који ће данас прићи гробовима својих дедова. Видео сам г. Пају рачуноиспитача, онога ако се сећате што је као поштар у Алексинцу имао некакав службени сукоб у вредности од 756 динара, па одмах затим одлично положио испит за рачуноиспитача Главне Контроле. Видео сам и г. Јоцу Видаковића онога знате, што га је прошле године истукла жена на сред улице и од тога доба постао са свим други човек, добар и мек и тачан на дужности и тачан у кући и особито лепо васпитан човек. А до тога доба, док те батине није извукао, није имао ни једну од тих особина. Па, видео сам и господина Спиру, онога знате који је једанпут (ви већ знате да је то било за време српско-бугарскога рата) изгубио грешник крштеницу. Хвала окружној команди те је убрзо ту крштеницу пронашла иначе, шта би данас радио г. Спира, на тај би начин сад документовао да је мишарски јунак те да мора присуствовати овој великој свечаности. Видео сам и г. Перу, знате ли онога господина Перу у чијем телу, у трбушној дупљи и сад лежи куршум. То је онај куршум, ако се ви само сећате добро, којим је пробушио кожу некакав муж кад га је затекао код своје жене. Будала муж мислио је нахудиће г. Пери, а није знао да то није неки сасвим обичан г. Пера, нити је његова трбушна дупља нека сасвим обична трбушна дупља; већ је то трбушна дупља једнога унука оних мишарских јунака, који су и мало теже ране подносили за свој народ и за његову слободу.
Па онда видео сам и господина Живка, онога господина Живка који се онако јуначки, онако херојски борио против страначких најезда. Њега су горње фирме оптужиле за лажно банкротство и он је одлежао зато годину дана у затвору али ће он и даље водити одлучну борбу са тим фирмама и даље ће оне њега оптуживати а све на њину штету. Јер господин Живко неће лако попустити у својој племенитој тежњи, банкротираће он још неколико пута док год не научи те стране фирме, да је то тешко борити се са једним Србином који је решен за свој народ и да погине.
Па, видео сам и господина Симицу, знате онога са високом крагном око врата што при оду онако увија као да се поноси оним што је за њим. Он је пре шест месеца добио једну класу, а пре неки дан још две. И он је мишарски унук а то се да познати већ и по томе, како одлучно продире напред у каријери.
И још многе, још врло многе сам видео. Видео сам, као што вам кажем, пуну лађу унука који иду да походе гробове својих јуначких дедова.
Ах, дирљив ће то бити призор кад се благодарни унуци сретну у успомени са својим дедовима. А како би тек дирљив призор био, када би се нешто и у ствари срели. Замислите само овога господина Симицу са три класе и са високом крагном око врата, и његовога деду који је јуначки пао на Мишару. Деда мрка погледа, раздрљених и крвавих груди, изборана чела на којему свака бора прича један велики догађај а све заједно причају читав део српске историје. Такав деда сео под каквим грмом тамо на Мишару и узео на колено свога унука господина Симицу.
И сада деда разуме се држи се тачно оне Змајеве песме.
Узо деда свог унука,
Метно га на крило.
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу
И српске јунаке
Певао му љуте битке
Муке свакојаке.
А господин Симица слуша, слуша, слуша, па му на један пут паде на памет срећна мисао:
„Слушај деда, данашњој прослави је присутан и мој господин министар.“
„Па?“
„Ти добро стојиш код њега, јер он је дошао да се поклони твојој сени.“
„Па?“
„Па како би било кад би ову прилику употребио да му проговориш реч две за мене. Запостављен сам, са свим сам запостављен, једва ме се пре неки дан сетили те сам добио две класе. А здраво бих волео кад бих добио још једну.“
Тако би било, извесно би се такав разговор водио, кад би се нешто на данашњој прослави могли срести дедови и унуци.
*
О велики дедови наши, опростите нам што вам ми овако мали, овако сићушни данас прилазимо.