Јуче ми је дошла у походе госпођица Софија. Била је бледа, измучена, сузних очију. По њеном мутном челу, боном осмеху око усана и лаком уздаху који је стално треперио на уснама, познао сам да се неки велики бол наваљао на њену младу душу. Када ми пружи руку, осетио сам у великој топлини њеној, неку врсту грознице.
Сирото девојче, до јуче је прекјуче било тако весело тако свеже, тако ведро.
Разуме се, разговор је почео са: Ах!
„Ах, добар дан“, рече ми она.
„Добар дан.“
„Ах, како сте?“ настави она.
„Хвала Богу.“
„Ах, баш је то добро што сам вас нашла код куће.“
„Требам вам?“
„Ах, господине, ја сам доживела један страховит роман.“
„Роман?“
„Да роман и то тако редак, тако чудноват, роман који се можда у сто година један пут догађа. Ах, ви би, господине, требали да ме саслушате, да сваку ситницу забележите па после то да употребите.“
„Како да употребим?“
„Да напишете роман. О, верујте, то би био редак роман. Свет би се просто грабио за ту књигу и читао би је гутајући је.“
„Тако је то интересантан догађај?“
„Кажем вам“, настави она и убриса сузу која јој се опет појави на оку, „то је прави правцати роман, какав се ником живом није десио можда“.
„Па лепо испричајте ми га.“
„Хоћу, господине, али вас молим слушајте ме лепо.“
„Како не бих.“
„И забележите, забележите сваку ситницу.“
Ја спремих три табака хартије, зарезах писаљку и наместих се према госпођици Софији тако, да могу сваку њену реч чути и забележити, како не бих испустио ниједну ситницу тога занимљивога и реткога романа.
„То је било прошле године, господине, кад сам се ја познала са господином поручником Миливојем. Као што видите почетак је обичан.“
„Али ипак почиње као и сваки други роман. Наставите само.“
„Он ми је указивао много пажње, на забавама је само са мном играо, пратио ме погледима, пролазио је крај моје куће и најзад изјавио љубав.“
„А ви?“
„Боже мој, па ми слабе женске… шта би хтели ви од нас, ми смо осуђене на попуштање. Изјавила сам и ја њему љубав.“
„То је са свим у реду.“
„Волели смо се дакле. Ја вас уверавам да није било на свету, нити ће икада бити двоје младих који ће се волети, тако искрено, тако жарко, тако одано. Ја сам само на њега мислила и он је само на мене мислио.“
„То је лепо и од вас и од њега.“
„И тако је све то трајало до пре месец дана. Пуну годину дана волели смо се искрено, жарко, одано.“
„Па онда? Шта је онда било од месец дана на овамо.“
„На један мах он поче да хладни према мени. Не пролази сваки дан, не прати ме погледом као раније и у опште, почне се тако понашати, као да је намеран да ме заборави. То у почетку није много падало у очи, али с дана у дан он све хладнији и хладнији, док најзад ја не увидох да ту има нешто.“
Госпођица Софија ту застаде, дубоко уздахну, обриса другу сузу која јој се појави на оку и лагано, тихо али свечано настави.
„Он је, господине, заволео другу, замислите, замислите само, он је заволео другу.“
Ја већ припремих писаљку и нагох се над хартијом, јер ми изгледаше да роман већ почиње.
Госпођица Софија међу тим ућута.
„Па даље, шта је даље било?“
„Ништа више, то је све, он је заволео другу.“
„И то је цео тај редак интересантан роман?“
„Па зар није то редак случај?“
„Како да није, како да није. Мене је само збунило то знате што се и у овом случају потврдило да се романи у животу често свршавају онда одакле у литератури тек почињу. Одиста је то ужасно, ужасно.“
„Замислите“, настави охрабрена госпођица Софија, „волети једну па охладнети према њој и заволети другу. Ах то кад би ви написали као роман, ја мислим да би се свет просто грабио и гушио би се читајући“.
„Како да не би забога? Нарочито је тај крај интересантан.“
„Да, ал’ ја не мислим да останем при овом крају. Ја се нећу тако лако измирити са својом судбином.“
„Да не мислите на самоубиство?“
„Не.“
„Да не мислите у манастир?“
„Не.“
„Или ваљда да му се осветите?“
„Да, то бих хтела, хтела бих да му се осветим. Хоћу пошто пото да му се осветим. Саветујте ме како да му се осветим?“
„Па… најбоље је заљубите се и ви у неког другог.“
„Ах, не, то је мало, то је мало.“
„Па ако је мало у једног а ви се заљубите у двојицу.“
Госпођица Софија ме погледа значајно, погледа ме, промисли се, па на један мах ми одлучно пружи руку:
„Хвала вам, од срца вам хвала. Тако ћу и учинити. Заљубити се у двојицу то значи две стреле ћу му забости у душу. Тако ћу и поступити.“
И оде зажарених очију и ведра чела. Ако ко жели да буде један од оне двојице, нека ми се јави, ја ћу га препоручити.