Бен Акиба

Из београдског живота, 1905—2025.

Средње-европско време

Ја до сад још нисам видео два сата која једнако раде, онако исто као што нисам срео два човека који једнако мисле. Није то само код нас, тако је то на целом земном шару. Запитајте тројицу из вашег друштва кад је на вашем сату тачно пет, колико је сати и видећете да ће код једног фалити два минута до пет, код другога је пет и четврт а код трећег прошло седам минута преко пет.

Обратите се у том случају нашим јавним сатовима који вам показују тачно време у Београду и видите да је на Управи Фондова четири и по, на Народном Позоришту пет и двадесет минута а на Саборној цркви четири и четрдесет минута. И то на Саборној цркви на оном сату који гледа у Митрополију а на оном позади њега, окренутом вароши четири и седам, на оном што гледа на Калимегдан равно четири, а на сату позади њега, ономе што гледа на варош капију, равно пет. И сад, ко ће ту да му разабере колико је сати.

Али најзад, то и не мења много ствар, нити је тако важно што се наш сат не слаже са сатом ваших пријатеља или са сатовима Управе Фондова, Народног Позоришта или Саборне цркве. Нити је штета ако због тога задоцните на представу позоришну, нити је необично ако донесете Управи Фондова отплату пошто су чиновници већ изашли из канцеларије, нити је чудо ако не одете на службу у Саборну цркву.

Али има један сат, за нас жењене нарочито меродаван, са којим се наш лични сат не може никако да сложи. То је кућевни сат.

Кад пођете од куће ујутру а ви нарочито удесите ваш сат да иде у минут са оним кућевним. На подне, разуме се случајно, ви дођете у пола један на ручак. Сретнете жену, видите љута као рис, погледате ваш сат, видите пола један, погледате кућевни сат, видите један сат. Измакао за пола сата.

И онда вам жена донесе супу и, разуме се, тресне супшислу о астал, па почне:

— Ово, Јоцо, овако више не иде. Нити је ово супа као што су друге супе, нити је ово ручак као што су други ручкови. Читав сат има како сам ја измакла, ето сва је уврила. Римфлајш се осушио као пршута, ово овако више не иде. Или дођи као човек на ручак или ми кажи па да преставим ручак у једанаест сати.

Шта ћете, пијете ону супу као воду, рецкате римфлајш перорезом и ћутите. Сутра дан кад пођете од куће ви опет навијете сат са кућевним сатом, да вам се не би десило оно што је било јуче, ви пожурите па одете кући у пола дванаест. Затечете жену опет љуту, пресече вас погледом као крвника, погледате у свој сат видите пола дванаест, погледате у кућевни сат, тек једанаест.

И разуме се, жена опет отпочне:

„Шта то сад опет значи. Чудо ниси дошао у девет сати на ручак. Па ја да имам четири руке ја бих могла може бити да стигнем и кревете да наместим и собе да почистим и ручак да преставим још у шест сати ујутру како би господину стигао ручак у једанаест сати, кад господину падне на памет да у једанаест руча.“

И ви шта ћете, опет ућутите.

И то се разуме се ваш сат дању разликује од кућевнога за пола сата, али ноћу је разлика много већа. Изађете ви на пример као човек после вечере а пре но што кренете удесите ваш сат у минут са кућевним сатом. Поседите у кафани рецимо до поноћи или баш и до једног сата по поноћи и дођете као домаћин човек кући. И онда разуме се, почнете да се свлачите уз музику. Ви знате, они глумци на бини облаче се за време свирања музике а нама глумцима брака свира музика за време свлачења.

„Па молим те шта је то? Шта то значи доћи у два сата кући, у доба кад само бескућници долазе. Ја не могу тебе већ да разумем више; како те није од света срамота да седиш до овога доба. И т. д. и т. д.“

Погледате у ваш сат, тачно један, погледате у кућевни сат, два и пет минута. Шта ћете, дунете у свећу па заријете главу у јастук и покријете се јорганом преко ушију.

И то ноћу је разлика за читав сат на вашем и кућевном сату, кад ви сами са женом живите у кући; али ако је ту у кући и ташта, онда та разлика иде у бескрајности и никад га мајци не можете успети да ваш сат удесите са кућевним сатом. Увуче се нека ђавоља сила у казаљке те трче око сата, као валцер да играју. Часком прође поноћ, часком свану.

Или сам се ја носио тиме да удесим сатове, или сам ја подешавао, па ништа. На мом сату подне на кућевном два по подне, на мом сату поноћ на кућевном три по поноћи.

Најзад, није ми остало ништа друго, него да се одупрем силом сили. Ја прогласим мој сат за тачан и то категорички прогласим захтевајући да се све у кући управља по мом сату.

„Али кућни сат ради по Управи Фондова“, вели жена.

„Не ваља.“

„Ја сам га јутрос дотерала по Саборној цркви“, вели ташта.

„Не ваља.“

„Е па шта ваља?“

„Ваља ово, само мој сат ваља.“

„Тако. А по коме сату, молићемо зете, навијате ви ваш сат, да знамо и ми да навијемо свој.“

„Ово је средње-европско време, по томе времену управља цео образован свет“, грмнем ја и учини ми се да су те две страшне речи „средње-европско време“ учиниле силан утисак.

„Па добро“, вели ташта као мало примирена, „добро онда ћемо се и ми управљати према средње-европском времену“.

„Па јесте“, додаје жена, „и ми ћемо се управљати према средње-европској моди“.

И заиста, управљале су се. Дођем ја сутра дан на ручак, супа слана као да је са морском водом кувана и цушпајз загорео па се сав улепио за рантљику.

„Шта је ово, какав је ово ручак?“ издерем се ја.

„Па то је, зете, средње-европски ручак“, вели ташта пакосно.

Дођем увече мало доцније кући, затечем у мом кревету јорган без чаршава.

„Шта је ово, какав је ово јорган?“

„Боже, зете“, одговори са свим благо и слатко ташта, „па зар не познајеш, па то је средње-европски јорган“.

Сутра дан ја богме поприлично задоцним на ручак. Задржим се тако у друштву скоро до пола два па тек кренем кући. Код куће не затечем никог и ништа, ни ручка, ни жену, ни ташту. Девојка ми вели: отишли су код неке тетке на ручак.

Подузме ме бес разуме се и пожурим у потеру. Једва их нађем и одмах с очију нападнем ташту:

„Шта то значи, каква су то посла. Најзад не марим за вас, ви сте ташта и то је управо ваш позив у животу, да терате инат зету. Али моја жена. Каква је то жена, молим вас, која оставља и кућу и мужа без ручка и иде у родбину да руча. Каква је то жена молим вас?“

„Па то је средње-европска жена, драги зете“, вели ташта и смешка се пакосно.

И после тога, шта ми је остало него да се помирим са судбином. Морао сам да се управљам према кућевном сату, морао сам да признајем да је три кад је два у ствари ако хоћу да избегнем средње-европске комендије по кући.

Је л’ те да се и вама то дешава? Признајте да је и код вас старији онај кућевни од вашег џепног сата.