Причао сам вам прошлога пута о Сремчевом погребу, али вам нисам све казао. Сутра дан по сахрани добио сам једно миришљаво писмо. Разуме се да сам се страховито плашио да га отворим — пред женом. Жена моја међу тим, чим је приметила да је писмо у малој коверти, да је из места и да пријатно мирише, почела је да се врти око мене. Те час ми намести кравату, час ми нађе на капуту кап миликерца па је вади усијаним машицама или ма шта друго чини, само да се нађе око мене. Најзад хтео не хтео морао сам приступити отварању писма. Писала ми је госпођица Мица Антонијевићка. Ево како је гласило то писмо:
Господине,
Ви извесно цените толико исто губитак који је српска литература постигла смрћу Стевана Сремца. Ја мислим да ћете се сложити са мном да би заслугама Сремчевим ваљало одати и видно признање. То би могло бити једино ако би му се подигао достојан споменик. Рада сам да узмем иницијативу у томе али рачунам на вашу помоћ. Будите добри доћи данас у 11 часова к мени,
Ваша и т. д.
Разуме се, отишао сам. Затекао сам госпођицу крај пијанина где немарно преврће нотне листове.
„То ми је мило да сте се одмах одазвали“, приђе ми она љупко.
„Зар би на ваш позив другаче поступио.“
„Седите, седите.“
Ја седох на једну од оних столица на којима се човек може окретати око себе. И тада се разви измеђ нас жив разговор:
ОНА: Не можете веровати како ме је потресла смрт Сремчева.
ЈА: Верујем. Па ако ви забога, младе и интелигенте госпођице, нећете се интересовати за литературу и њене појаве, онда зашта би.
ОНА: И тако ме је жао што нисам присуствовала погребу.
ЈА: А нисте присуствовали?
ОНА: Имала сам знате неке визите, па нисам могла.
ЈА: А и иначе, био је тако леп дан за шетњу по Калимегдану, а празник, па одиста би била штета.
ОНА: Не кажем то.
ЈА: Ипак…
ОНА: Да, али сад већ требамо да помишљамо на споменик. Шта мислите, како би било образовати одбор госпођица.
ЈА: Да, могле би се на пример у тај одбор позвати све госпођице које нису сматрале за потребно за потребно ни на пратњу да дођу.
ОНА: Ви као да пребацујете.
ЈА: Боже сачувај; али као не би тако било, како би се склопио иначе одбор.
ОНА: Ја мислим чак да треба с тим и журити, треба журити док је лепо време на Калимегдану још овога лета приредити бар један кермес.
ЈА: Да, требало би пожурити.
ОНА: Ах, кермес. Ви не можете замислити како ја волем кермесе. Лепа хладовита ноћ, па музика, па онда маса света која вам дозвољава и слободније кретање и слободније располагање погледима.
ЈА: Да, кермес је дивна ствар.
ОНА: За тим, могли би зимус приредити и једну игранку. Али што год нарочито. Ваљало би у програм унети и „Па де патинаж“ па онда могли би и котиљон. Котиљон свакојако. Ја одиста не знам зашто се код нас котиљон не негује више. То је тако занимљиво, она мешавина…
ЈА: Да, она мешавина полова, карактера, осећаја…
ОНА: Нарочито осећаја. Ви ћете бити за то да буде и котиљон. Истина то кошта то често прогута сав приход једне забаве.
ЈА: Да, прогута сав приход али се бар лепо проведе човек. Никад се на забавама не проведе човек тако као кад је у програму и котиљон.
ОНА: Јел’те? Дакле, ви се слажете самном.
ЈА: Дабоме и потпомоћи ћу ваше предлоге.
ОНА: Тако, баш вам хвала.
ЈА: Дакле журите да образујете одбор.
ОНА: Ја ћу направити списак госпођица а ви ћете бити добри сутра опет да ме походите да заједно усвојимо листу. Хоћете ли ме сутра посетити?
ЈА: Разуме се.
Сутра дан сам опет био и писаћу вам и о тој посети.