Да будем у одбору за дочек навикао сам већ али ево где сам морао ући и у одбор за испраћај и то испраћај до вечне куће па још онога што ми је најмилији. Испратили смо Стевана Сремца.
Спремили смо венце, говоре, позвали на учешће друштво, израдили читав програм погреба и ако смо сви убеђени били да тиме чинимо неправду покојноме Сремцу. Није он то волео, није он то желео. За њега би било довољно да су му се око сандука скупила два три лична пријатеља и да је у тишини сахрањен на каквом скровитом месташцу.
Да је он знао шта му ми све спремамо овамо у Београду, он не би ни дошао из Соко-Бање; а кад је већ дошао, да је могао, ја знам поуздано шта би он учинио.
Док смо се ми мајали уређујући пратњу на железничкој станици, он би се извукао из мртвачког сандука па би најспореднијим улицама, умакао на ново гробље, запитао би тамо скромно црквењака:
„А је л’ те, молим вас, која је моја гробница?“
„А ви сте, господин Сремац, изволте, изволте овамо.“
И показао би му гробницу. Сремац би се сакрио у њу па би се још сетио да да црквењаку сто пара.
„Чујте“, рекао би му, „ево ово вама али будите добри да ми учините једну услугу“.
„Молим.“
„Наићи ће сад отуд из вароши једна парада са венцима, рипидама и са говорницима. Познаћете их…“
„Та како не бих познао венце и рипиде?“
„Не то, него познаћете и говорнике… дакле кад дође цела та парада а ви будите добри па немојте им казати који је мој гроб.“
Ја знам поуздано да би Сремац тако учинио само да је могао. И једино што би у горњим његовим речима могло бити погрешно, то је да би и гробар могао познати говорнике. Та неби их могао познати чак и да је читао програм сахране, јер су тамо били означени једни говорници а говорили су други.
Ви и не знате може бити о тој академској забуни која се десила на дан Сремчевог погреба.
Требао је дакле у цркви да говори један академик. Већ почело опело, већ намештена налоња за говорника али говорника нигде. У зао час јавише да је говорник болестан. Узмува се одбор за сахрану: шта ће сад? Сремац је био академик и зар не би била брука да се сахрани а без поздрава и говора од стране Академије.
Разлете се одбор за сахрану кроз публику и поче да тражи академика. Ма каквог, само нека је академик. За час па прохујаше кроз публику речи:
„Тражи се академик, тражи се академик!“
Најзад паде некоме на памет срећна мисао те зовну мене и рече:
„Слушајте Бен-Акиба, узмите брзо фијакер и трчите по вароши па нађите каквог академика. Опело ће дуго трајати, стићи ћете.“
„Та да, стићи ћу“, рекох ја, „али, молим вас по чему ћу ја познати ко је академик а ко није?“
„Ех, боже мој, па ваљда толико добро око имате, то се да познати.“
„Добро!“ рекох, седох у фијакер и ударих у лов на академике.
У Кнез-Михајловој улици видим једног човека. Са свим обичан човек, нит велика коса, нит велико чело, нити класичан нос. Да ли је Боже академик или није?
Ајд да бацим сертме, помислим у себи, шта знам можда ће ово бити добар лов и зауставим га.
„Извините молим вас, јесте ли ви академик?“
„Ја?“ учини човек и разгорачи очи, „ја је л’ те?…“
„Па да…“
„Овај… ја нисам“, рече човек збуњено, „ал’ имам сина у другој години“.
„У каквој другој години?“
„Па Академије.“
„А тако, е молим вас поздравите вашег сина. Збогом.“
„Хвала. Збогом господине!“
И фијакер опет удари у трку, а ја као кобац меркам лево и десно не бих ли уловио ког академика.
Најзад сретох једног, баш онако необичан човек на очи. Висока чела, паметних очију, крупних одлучних корака. Ако ово није академик а оно не знам ко је.
Зауставим кола и бацим сертме.
„Господине… ах, за вас сам пошао, молим вас седите у кола…“
„Али ја вас не разумем господине“, узе он да се брани.
„Јесте ли ви академик?“
„Нисам, ја сам бакалин.“
„Бакалин? То није могуће.“
„Та шта није могуће, као да ја не знам шта сам.“
„Не, не то није могуће.“
„Молим вас лепо, ено ми фирме: ‘Код фришке моруне’.“
„Код „фришке“?“
„Јесте господине, а можете читати и мој оглас који сам на основу параграфа 14. трговачког закона дао у ‘Српске Новине’.“
„Хвала, читаћу, читаћу ту вашу приступну академску расправу. Збогом, извините ако сам вас што увредио.“
„О молим, само упамтите, код ‘фришке моруне’.“
„Хвала, упамтићу.“
И опет седох у кола те у трк ловећи академика. Срео сам још и једнога професора, који знам да би се обрадовао и да бих му заситио сујету већ и тиме што бих га само запитао да ли је академик. Он би то причао на пиву за професорским штам-тишом, он би то причао у школи измеђ часова, он би то гледао ма како да уплете и у своје предавање.
„Идем ја тако један пут улицом“, причао би професор, „а један господин сиђе с фијакера, приђе ми учтиво и упита ме: ‘Јесте ли ви, господине академик?’ — Кад му ја рекох да нисам, а човек се чисто изненади и рече: ‘Та није могуће?’“
Знао сам ја да би професор то једва дочекао да сам му пришао па зато баш нисам ни хтео. Јурио сам даље и срео опет једног који је морао бити академик. Ћелав, носи наочари, набрале му се боре на чело и уопште прави утисак човека који мисли у име целе Краљевине Србије. Ако га сад нисам нашао, нећу га никад ни наћи.
Зауставим кола и приђем му одмах:
„Јесте ли ви молим вас академик?“
„Како?“ запита зачуђено.
„Тражи се један академик, јесте ли ви случајно?“
„Нисам, али ја на то и не претендујем.“
„Ух, ви сте ме рђаво разумели, не тражи се неко да буде изабран за академика, то је бар лако. Узме се шематизам па први професор филологије на кога се наиђе изабере се за редовног члана. Дакле не тражи се неко да буде изабран него неко који је већ академик.“
„Е, извините, ја нисам, ја сам поштар. Ал’ ако мислите да би требало што за мене учинити, онда молим вас нека Академија Наука поради да ми се да класа, јер крајње је време да се наша поштанска служба реорганизује и уреди.“
„А то ће се постићи кад се вама да класа?“
„Па да забога, зар нисте приметили да наши поштари увек уочи таквог поштанског указа пишу, како је крајње време да се поштанска струка реорганизује?“
„Јест, јест, имате право. Говорићу Академији да се заузме за вас. Али сад ме извините, у послу сам, журим.“
И кочијаш ошину коње па трком прођосмо кроз Београд. Ја се премештам само с левог сица на десни и с десног на леви, и узвикујем мимопролазећој публици:
„Тражи се академик, тражи се академик.“
Најзад ме један гимназист заустави.
„Извините, господине, ја бих рекао да постоји један.“
Шчепах дечка обема рукама, загрлих га сузних очију и почех да га љубим:
„Говори, говори спасиоче мој?“
„Па г. Гига Гершић.“
„Г. Гига?“
„Јесте.“
Ја се пљеснух по челу, ударих у узбуђењу шамар кочијашу, кочијаш у узбуђењу удари ногом коње у слабину; пројурисмо као фурије кроз Београд и сручисмо се пред г.Гигином кућом.
„Господине, ви сте академик?“
„Е, бога вам“, вели г. Гига, „а ко се то сетио?“
„Та Академија се Наука свакојако није сетила.“
„Но, то сам и мислио.“
„Спасавајте ситуацију.“
*
Ја нећу даље да вам причам шта је било и како је било. Сви знате. Г. Гершић је дојурио у цркву, пред црквеним вратима запитао је само:
„А молим, ко је умро!“ А за тим је одмах стао за налоњом и — спасао Академију.