То нисам знао да је госпођа Цана спиритисткиња. О томе ме је тек пре три дана обавестио мој информациони биро, госпа Маца.
„Замислите, тако млада женска па спиритисткиња!“ вели ми госпа Маца.
„Па зашто, то не зависи од година. Но дали је она одиста то, јесте ли ви уверени?“
„Та како да нисам уверена“, ишчуђава се госпа Маца. „Ето молим вас је л’ познајете покојног господин Мату?“
„Не, немам част.“
„Па добро, али познајете госпоју Јулку његову удовицу, ону што је удала ћер за господина Драгомира професора.“
„А, ташта г. Драгомирова, да, њу већ знам.“
„Е, па видите, њој су нестали неки државни лозови, који су увек стајали у фијоци од шрајбтиша покојног Мате како их је он још оставио. Претресла је сву кућу, пријавила је полицији па је и полиција претресла кућу; притворили су и момка, притворили су и једног јеврејина који је тих дана долазио у кућу, али лозова нигде нема.“
„Па?“
„Па, шта је могла госпођа Јулка, већ је хтела сасвим да дигне руке и да прежали лозове, али јој једна добра пријатељица саветова да оде код госпође Цане, да призове дух покојног Мате и да га припита где су лозови.“
„Па је ли отишла?“
„А шта је могла друго, отишла је и замолила госпођу Цану да јој призове покојног Мату. Једва је жена пристала, јер она се тиме бави само ради свога задовољства.“
„Па је л’ позвала покојног Мату?“
„Јесте и јавио се и госпођа Јулка лепо разговарала с њим као што ја и ви сад разговарамо.“
„Видите молим вас. Па шта јој каже покојни Мата, причајте ми све редом.“
„Дакле појавио се покојни Мата а на то је госпа Јулка три пут узвикнула: ‘Мато, Мато, би ли ми казао где су лозови?!’ А Матин дух се замисли, замисли па ће тек рећи: ‘Слушај, Јулка, пусти из притвора оног момка, ослободи и оног јеврејина, лозове је смотао наш зет … му његовог!’“
„Ама зар дух му опсовао оца?“
„А знате, покојни господин Мата је тако волео да опсује оца да је за њега са свим све једно, био он дух или не био. Ја мислим да ће он и на самоме страшноме суду опсовати оца коме од анђела божјих или од херувима и серафима.“
„Па јест, кад је већ човек навикао, зашто би на ономе свету мењао навике. А јелте, молим вас, да ли се после утврдило да је зет смотао лозове?“
„Утврдило се. Није имао где, морао је да призна кад му госпа Јулка казала да је од покојног Мате чула. Зет је, знате, на те речи, опсовао покојном Мати и оца и матер и треснуо лозове о земљу. Најзад, зет је жив и као живом њему још и приличи да опсује нешто више него и сам покојник, али му то знате као професору не приличи.“
„Па дабоме. Али најзад, мене не интересују толико Матини лозови, више ме се тиче госпођа Цана као спиритисткиња. Дакле она изазива духове?“
„Дабоме.“
„А како?“
„Е, то ја не знам, то морате распитати.“
И збиља сам се наканио да се распитам све до ситнице па ево шта сам сазнао.
Госпођа Цана је одиста спиритисткиња. Она радо седи крај асталчета и призива духове. Те своје сеансе држи увек ноћу. Кажу међу тим да је и г. Јова госпођа Цанин супруг, такође спиритиста, и он радо седи крај асталчета са зеленом чојом и он своје сеансе држи ноћу.
На тај начин, и ако се г. Јова доцкан ноћу враћа из кафане, госпођи Цани није дуго време, она се забавља са својим духовима. Вечерас призове овога, сутра онога и разговара са њима о ономе свету, о божанским врлинама, о својој будућности и све тако неке уопштене ствари.
Један пут веле, г. Јова кад се доцкан у ноћ вратио кући срео се са једним духом у ходнику.
„Ко је то?“ узвикну г. Јова и стрпао руку у џеп и ако никад није носио револвер.
„О смртни“, почео је дух тихо и неким небеским гласом, „о смртни уклони се испред даха који с оног света провејава“.
„Добро, да се уклоним“, вели г. Јова мргодно, јер је то вече изгубио двеста динара, „него, овај… чији сте ви дух“.
„Позван и призван вишом силом“, поче опет дух тихо и тајанствено, „са онога света, следовао сам“.
„Па добро… овај…“ настави још мргодније г. Јова, „кад сте дух а ви изволте ишчезните“.
„О, смртни“, наставља дух тихо, „уклони се да прођем кроз капију“.
„Али кључ од капије је код мене!“ вели г. Јова пакосно.
„Буди укроћен вишом силом и пружи ми кључ од капије“, настави опет дух.
У том г. Јова припали машину и поднесе је под нос духу који је као пљунут личио на господина Милојка, секретара.
Разуме се, као што се то десило са покојним Матом и његовим зетом, г. Јова описује духу оца и опали му шамар, а дух опсује г. Јови оца и матер и врати му шамар и сад настане у ходнику једно гушење како може настати само кад се ухвате у коштац један човек с овог света и један дух с оног света.
За то време у соби је госпођа Цана пала у несвест и у дуг спиритистички сан, тако да је г. Јова, кад је ушао у собу, морао да је призива с оног света, па кад је призвао онда је настала једна врло интересантна спиритистичка сеанса.
Како се свршило не знам.