Враћају се! Враћају се!
Ја сам пре месец дана топлим речима испратио прву партију жена кад је кренула у бању, па је право да сад добродошлицом дочекам прву партију која се враћа. А стижу већ, стижу, враћају се.
Нађите се код „Лондона“ после четири сата после подне, кад стиже воз из унутрашњости па ћете видети скоро сваког дана по један или два фијакера са железничке станице. Код кочијаша велики кофер и једна корпа: у колима на горњем сицу ташта и „она“, она што се из бање враћа; на доњем сицу једна свастика и он, муж, који држи неку бошчу и женин мантил на коленима и покуњено гледа мимопролазеће срећне људе.
На станици су је дакле дочекали муж, ташта и свастика. Пољубила се с мужем и само укратко рекла:
„Је ли код куће све у реду?“
„Јесте!“ одговорио је он.
За тим му је тутнула у шаке цедуљицу од гепека, носач је спустио преда њ корпу, бошчу, њен мантил, амрел и друге ситнице а она се упустила у дуг и опширан разговор са сестром и мајком. Кад су већ била кола натоварена, он их је позвао, сели су у кола њему су стрпали бошчу и женин мантил на колена па ударили крај „Лондона“ па кући.
Кад су стигли кући, он жури напред и отвара врата и турајући кључ у браву, осећа већ нешто ладно око срца.
Чим су ушли, ташта је одјурила право на прозор и отворила га широм, додајући:
„Ух, господе, дајте мало ваздуха. Та овде је загушљиво као у подруму.“
„Па да, забога, тако је мало луфтирано“, додала је свастика.
Затим су товарене ствари, поотварани су сви прозори на собама, жена је протрчала кроз све собе узвикујући:
„Господе Боже, Господе Боже! Па каже макни се ти од куће и лечи се ти. Боље ти је, седи ту па цркни, а не да оставиш кућу на орјатину. За тим је свукла лајб и обукла реклу, свукла је и ципеле и почела да тражи своје папуче.“
„Милоше, где су моје папуче?“
„Па ту ваљда“, одговара Милош, „где би биле“.
„Ево нису на своме месту. Ја сам их оставила под креветом.“
„Не знам“, одговори Милош па се сагиње и сам тражи их, „не знам, ја твоје папуче нисам украо. Нису ми требале“.
Најзад папуче се нађу и то једна иза фуруне а друга под нахткастном. Дотле је свастика већ преставила машину за кафу јер је ташти припала мука од смрада у кући, па су онда сви поседали. Поседали су да проговоре.
У ствари, то и није био разговор, него ислеђење које је ова правилно склопљена иследна комисија, из жене, таште и свастике, повела против оптуженога.
Оптужени је сео у један ћошак, подвио ногу под столицу и брижно гледао у плафон.
„Па добро, Милоше, јесам ли ти казала да сваки дан отвараш прозоре?“
„Отварао сам!“
„Отварао јест“, додаје ташта и држи шнуфтиклу на носу, „а овде се не може ни дисати“.
„Гле сад“ отпочеће опет жена, „шта је ово?“
„Које?“ пита он.
„Ово није мој чаршав на кревету.“
„Па дабоме да није“, додаде ташта.
„Него чиј је?“ пита он гласом оптуженога.
„Наши чаршави сви имају монограме“, додаје свастика.
„Ја не знам, ја га нисам мењао.“
„Па разуме се, мој је, али ко би га познао“, додаје жена пошто је мало боље загледала.
„Изгледа као робијашки чаршав“, додаде ташта.
„Ју“, ишчуђава се и свастика, „нисам ни опазила монограм од бува и од овог жутог прашка“.
За тим настаје пауза јер свастика служи кафу. Ташта сркне један пут, остави шољу па почне:
„Боже, сирото ово маче. Гле како је измршавело, грехота га је погледати.“
„Ју, сирото!“ заплаче се свастика и узме га у наручје.
„Разуме се, ниси га хранио?“
„Хранио сам га редовно.“
„Зар је теби била памет на кућу и на маче. Ко зна шта си ти мислио и ко зна кад си долазио кући, ваљда у три дана једанпут.“
„Долазио сам редовно.“
„Редовно јест, то се види на мачету.“
„Сирото маче!“ уздише опет свастика и нежно милује маче.
Жена је сад већ попила кафу изашла опет из собе у собу. Разуме се, за њом је кренула цела иследна комисија.
„Гледај, гледај молим те, једна чарапа под писаћим столом. Од куд сад опет чарапа под писаћим столом?“
„Па ваљда кад сам свлачио и бацио из кревета, пала тамо.“
„Па добро, а где је друга?“
„Друга?“ пита грешни Милош и завлачи главу под шрајбтиш, „и друга ће ваљда ту бити“.
„Може бити другу није ни пресвукао, можда је заборавио.“
„Није, ево је друга чарапа“, узвикује свастика чак из треће собе.
Ташта се, разуме се, одмах прекрсти.
„Боже мој, Боже мој“, јадикује жена, „па ваљда ниси играо канкан по кући“.
„Којешта!“ дуса се Милош.
„Па од куд сад друга чарапа чак у трећој соби. Јеси ли ти видео или чуо за какав живи створ на свету, који једну чарапу свуче у једној соби а другу чак у трећој соби. О, Господе Боже, шта ћу ја све доживети и шта ли ћу све затећи у овој кући.“
„Немој, ћери, да се љутиш“, теши је мајка, „нашто ти је онда била бања“.
„Па то се и сама питам, нашто ми је била бања. Толике сам новце истрошила; ломила се тамо као права мученица, па дошла овде да се изедем.“
„А где је са овог стола твоја фотографија?“ упада у реч ташта.
„А где је богати моја фотографија?“ згране се жена.
„Па ту је ваљда.“
„Шта ти је требало да склањаш моју фотографију. Но, но, лепе ствари, врло лепе ствари. Човек остао сам у кући па склонио женину фотографију. Ваљда је коме сметала.“
„Ево је, брате, ево је, пала је“, узвикује радосно Милош пошто је нашао фотографију.
„Гле, — гле“, додаде ташта, која је за то време наставила цуњање по кући, „гле, гле, па наш је зет био прилично штедљив. За месец дана није потрошио ни фртаљ свеће“.
На тај таштин проналазак слегне се цела иследна комисија око нахткастне.
„Па разуме се, није упалио свећу ни пет пута. Ти си ваљда увек у зору долазио кући па ти свећа није ни требала.“
„Није, долазио сам на време“, одговара оптужени.
„Па зашто свећу ниси потрошио?“
„Па… не знам… палио сам је, али нисам читао, само док сам се свуко.“
„Чекај, чекај, ево их све машине овде на нахткастни, пребројаћу колико си ‘машина’ потрошио палећи свећу. Један, два, три, четири… свега једанаест машина. Ето толико си пута упалио свећу и дванаест ноћи ниси ни долазио кући или си дошао у зору“.
„Није, палио сам свако вече свећу.“
„Па где су машине?“
„Не знам.“
„Како не знаш?“
„Па не знам… ваљда сам их употребио.“
„Али како употребио. На шта си машине могао употребити?“
„Па… чачкао сам зубе на пример.“
„Е, зете“, упаде у реч ташта, „ја нећу да се мешам у ваше домаће ствари, не тиче ме се, али то за чачкање зуба, то се баш види да си измислио“.
„У опште он се нешто узврдао и сумњиво изговара. Ето на пример, ни речи ми ниси умео да кажеш, зашто моје папуче нису биле на свом месту. Ти их ниси могао да употребљаваш јер су то женске папуче а после, имао си своје, па од куд онда једна моја папуча иза фуруне а друга под нахткасном?“
„Па не знам.“
„Јеси чуо, ако је ко те папуче навлачио на ноге, навучићу ти их на главу!“
„Кој ће да их навлачи?“ одговара скромно грешни Милош.
„Е, па што онда нису на своме месту?“
„Не знам, ваљда се маче играло с њима.“
„И ју!“ зграну се жена, „где сад маче измисли и као да је мачету овако изгладнелом, било још до играња“.
И тако се то ислеђење наставља све даље и даље, док грешном Милошу не досади: па шчепа шешир, натуче га на главу и побеже од куће.
Али му то ништа неће помоћи. Доћи ће он вечерас а дотле ће иследна комисија наставити свој посао, дотле ће бити пребројан веш и биће нађено да најлепша шнуфтикла фали; дотле ће се наћи да је једна чаша разбијена; да је једна женина рекла згужвана, као да је била облачена, дотле ће… е па дотле, а куда ћеш више.