Наша се београдска општина породила. Ви, разуме се, мислите да се ја шалим, или да хоћу горњим речима, онако у фигури, да кажем да је наша општина решила какво питање са свога дневног реда. Вама је, грешницима, грађанима српске престонице познато већ да је за свако питање или молбу коју поднесете београдској општини, потребно пуних девет месеци, порођајних мука, па ако се које седмомесече и појави раније на свет, то је изузетан случај.
Ви знате то, па мислите да се и у овом случају ја само шалим и говорим у преносном смислу. Није верујте, већ вам то као целу целцату истину, као истину у буквалном смислу, јављам да се наша општина породила.
Разуме се, да вам кажем у буквалном смислу, то не значи да се породио председник општине, или рецимо који кмет или најзад општински одборник. Боже сачувај?! Ко би тако што и могао помислити. Зар о људима који су по своме положају оци наше престонице, да ја сад износим као да су они маме наше престонице.
Да вас дакле не би даље држао у заблуди, морам да вам потанко испричам цео догађај.
Ви знате да у београдској општини постоји звање сиротињског оца. Општина је наша најпре измислила то звање, именовала на исто једно лице и одредила му плату па се после забринула какав посао да му да. То у осталом није ретка појава код наше општине; она увек најпре измисли звање, одреди му плату — прими на исту човека па се тек онда размишља какав посао да му да. Често чак, одреди и комисију, одреди јој и дијурну, па тек онда гледа шта ће и како ће, какав би посао дала тој комисији.
Тако је дакле било и са сиротињским оцем. Помишљало се чак да се установи и сиротињска мајка, па како је нашу општину у том погледу претекло материнско удружење, то се и одустало од тога.
А сад, ви ћете и сами појмити, чим постоји сиротињски отац и сиротињска мајка, да морају постојати и сиротињска деца.
То су она општинска деца, што их београдска општина збира као новорођенчад са улица београдских, који се посао у последње време толико развио, да је општина већ помишљала да то збирање деце изда као концесију, те да одатле вуче известан приход.
Такво једно сиротињско дете, које је општина узела под своје те је тиме постало општинско дете, била је и мала Белка. Малу Белку општина издржава ево већ петнаест година. Она живи код једне сироте жене која иде сваки дан на рад а Белка уређује кућу.
Прошле зиме, та жена једног дана примети да Белка добија сваки час несвестицу. Упита је шта јој је. Белкица вели да се много сагињала кад је собу мела, па је отуд несвестица.
Изгледа за тим да се Белкица врло често сагињала, јер јој та несвестица све чешће долазила.
Овога пролећа међу тим тако се наједе трешања да се надује као буренце.
„Ама, па немој да једеш трешања кад ти шкоди“, вели јој сирота општинска жена.
„Шта ћу кад волем трешње“, одговара Белкица, скромно као што би свако општинско дете.
После већ видело се у чему је ствар. Позната је она наша пословица: „све ће то јарко сунце показати“, а како је овога лета било врло јарко сунце, није чудо што је ствар и проказало.
Белкица, општинско дете, родила је пре неки дан.
На тај начин, ја сам у ствари погрешио кад сам рекао да се општина породила. Општина је у овом случају добила само унуче и сад баба-општина има богами пуне руке посла.
Већ ових дана биће изабрано неколико комисија. Прва комисија имаће да изађе на лице места, да констатује приновак општински. Затим ће бити изабрана комисија за повојницу, па онда комисија за крштење и најзад комисија која ће примати честитке.
Ја сам већ умољен да измислим име детету и ових дана постараћу се да то учиним, а вероватно ћу се и за кума примити.