Војском и војничким стварима готово никад се нисам овде позабавио. Избегавао сам нарочито, јер ако почнем разговор о војсци онда ћу морати и о пушци, и ако почнем о пушци онда ћу морати и о топу, а то би ме далеко одвело, онако исто, као што је и Србију далеко одвело питање о топу.
Па ипак се данас морам позабавити због једног истинитог догађаја о коме сам јуче прекјуче чуо.
Ви знате сви шта је то регрутна комисија. То је она која обично постави основу целокупној збрци која за тим обично настане у војсци. То је комисија та која мртве регрутује; живе оглашава да не постоје; људе који су већ по десет година у војсци оглашава за војне бегунце и у опште тако уреди ствар да му нико ни краснога имена не зна.
Ја сам имао једну сестру која је још дететом умрла. Било јој је име Александра. Е видите ту моју покојну сестру регрутна је комисија три године узастопце регрутовала. Бадава ја на позиву јасно и читко напишем: „Није жива а и да је жива била би женско, пошто се као таква и родила и пошто она не би за љубав регрутне комисије ни у ком случају мењала пол“ — Аја, то ништа не помаже. До године се опет појави регрутна комисија и тражи моју покојну сестру да је регрутује. Ја опет седнем и напишем: „Не бих имао ништа против, макар моја покојна сестра и служила војску, само да је жива“. Ни то не помаже, регрутне комисија до године опет хоће, пошто пото моју покојну сестру опет у војску.
После овога случаја са регрутовањем моје покојне сестре, ја сам тек разумео, зашто се врло многе девојке журе да се удаду за официре. Оне то сматрају као једну врсту регрутације и служења у војсци, па као веле боље је да се за време саме јаве него да их огласе за војничке бегунце. И ако, по моме скромном мишљењу није војни бегунац она женска која се не регрутује за официра, већ она која побегне испод заставе. Ето на пример госпођа Сојка, која је напустила господина мајора Проку, може се фактички сматрати као војнички бегунац. Он због тога и дан данас има посла с властима.
Него ја одох далеко а сасвим сам заборавио да је реч о регрутној комисији о којој хоћу данас да вам говорим.
Дакле, при последњој регрутацији, позове регрутна комисија све двадесетогодишњаке на регрутацији. Ви знате да списак обвезника комисија узима из протокола крштених. На тај начин, а по гласу протокола крштених, буде позван и Драгослав Михаиловић. Разуме се да је и све регруте па и саму комисију поразило, кад су видли да је тај Драгослав Михаиловић сед као овца.
Мислили су, десила се погрешка, и место правог Драгослава Михаиловића који је обвезник, позвали су неког другог Драгослава Михаиловића.
Обавесте се код полиције и полиција одговори да је то тај Драгослав Михаиловић који се тражи. Сад тек настане нова забуна, што у осталом није ретка појава за једну регрутну комисију. Никог није тако лако збунити као младу девојку и регрутну комисију.
„Колико је теби година?“ пита капетан.
„Па, педесет и прва“ одговара скромно Драгослав.
„Је си ли ти сигуран да ти је толико година?“ упаде с питањем писар — поднаредник.
„Па како нисам сигуран, зар не видите да немам већ ни зуба, а видите да ми је и коса бела.“
Поднаредник му завуче прст у уста, кобајаги да се увери да одиста нема зуба, и опсова му нешто, као онако више узгред и више зато да би се обвезник још у напред навикнуо на строгост и дисциплину.
„Па добро, ди су ти зуби?“ пита даље поднаредник.
„Ама остави те зубе“, издире се капетан, „као да су ту главна ствар зуби. Може он ако хоће само, бити и без иједног зуба, па опет зато бити обвезник. Не служи се ваљда Отаџбини зубима“.
„Па јест“, одговара поднаредник.
„Него реци ти мени“, наставља капетан, „како је то могуће да ти имаш педесет и једну годину“.
„Па не знам“, вели Драгослав, „ваљда је тако Бог наредио“.
„Па добро, од куд те онда овде у списку са двадесето-годишњацима. Видиш ли, ти си крштен 1881.“
„Јесте, господине.“
„Па како је то могло бити?“
„Па крштен сам онда.“
„Зар у тридесетој твојој години?“
„Јесте, господине.“
„То не може бити.“
„Може, господине. Ја сам знате био католик; ја сам се звао Морис Сауербрун па онда… знате заљубио сам се у једну српкињу па… овај… због ње сам се крстио, прешао сам у православну веру.“
„Разуме се, и уведен си у протокол крштених 1881. године. Сад разумем!“ кликну капетан.
„Сад разумем!“ кликну и поручник члан комисије.
„Сад разумем!“ кликну и потпоручник члан комисије.
„Сад разумем!“ кликну и поднаредник — писар.
„Е па лепо, ал шта ћемо сад?“ пита капетан.
„Ми га не можемо ослободити“, забрину се поручник.
„Ништа, да га ослободимо привремено док се ствар не реши.“
Тако је Драгослав ослобођен привремено а од то доба сваке га године регрутују и сваке године привремено ослобађају а ове године — оглашен је и за војничког бегунца.