То није ни мало нова ствар. Ко се до сад бар један пут у животу није послужио манџетном да на њој напише што год? Кога до сада бар један пут није изгрдила жена кад у недељу ујутру скида дугмад са старих манџетна да их намести на нове.
„Боже, Јоцо, ти си опет избрљао манџетне. Ама знаш да ме је просто срамота од вешерке. Какав је то обичај писати по манџетнама.“
Први пут човек употреби манџетну у место нотеса још у раној младости, као ђак гимназије. На њој се тада записују разне лекције.
Разуме се то не могу бити целе лекције него само поједине белешке. Тако на пример из историје се забележе само године догађаја; из математике се запише цела формула, из физике се запишу поједине речи које иначе није могуће упамтити (као на пример речи: сукусорио, ундлаторио, ротаторно итд.) У другим наукама, као што је на пример Наука Хришћанска, не употребљавају се манџетне. То је наука којој не требају манџетне.
Доцније, кад дете одрасте, кад пропуши и пође у кафану, манџетна врло згодно служи за бележење цеха. Има људи који су тако заборавни, до пет пива и памте како тако али после петог просто забораве колико су попили. Таквим гостима врло је добро дошла манџетна која је увек пред очима као да је човек метнуо лист хартије на сто.
Доцније већ, кад се дубље уђе у живот, записују се на манџетнама менични рокови како би се човек сваки дан у тој недељи подсећао и опоменуо. То су читаве мале реченице као на пример: „Петар 9-7-906.“, или „Среда 21-9, други дан“. Наши људи обично носе манџетну читаву недељу дана. Од недеље до четвртка носи се једна страна а од четвртка до идуће недеље друга страна, и тако човек има читавих осам дана записан рок менице која пада те недеље. Сад, што се и поред тога деси који пут да меница оде на протест, то по својој прилици долази отуд што жена, кад у четвртак хоће да обрне манџетну, види да је она друга страна окрзана па место да обрне, изнесе нове манџетне а менични рок баца у прљав веш.
О колико је меничних рокова тако отишло у прљав веш, па их после никаква вешерка није могла да испере.
Фамилијарним људима манџетна служи често као нотес за бележење фамилијарних односа. Тако на пример видећете по где кад какав добар муж забележи на манџетни: „14-9, среда у 3 сата по подне“. Жена, као што би свака савесна жена учинила, чим муж заспи или бар ујутру док још спава, изврши редован преглед. Прво и прво прегледа кесу са новцем и преброји да види разлику према јучерањем стању ствари; за тим прегледа нотес и у опште све хартије у унутарњем џепу, па најзад и манџетне. Замислите сад, како се сирота згране кад на манџетни спази запис: „14-9, среда у 3 сата по подне“.
„Стево, шта је ово?“
„Које брате?“ пита још полусан Стева.
„Како које. Бог те убио да те не убије. Шта значи ово четрнаестог деветог, среда а?“
„То, је ли? Па ништа, то је датум обичан датум.“
„Знам ја да је то датум али шта значи тај датум?“
„Па“, вели збуњено Стева, „ваљда сам онако забележио“.
„Онако, па још у три сата по подне. Не може то бити онако. То си ти морао због нечег забележити. Зашто си забележио тај датум, говори?!“
„А, јест“, присећа се Стева, „знаш, да се опоменем, забележио сам дан рођења наше Мице, па да се опоменем да јој нешто купим“.
„Дан рођења наше Мице?! Ију, човече, помери се, не померио се да Бог да! Па наша се Мица родила у петак 27. фебруара у десет сати пре подне а ти си овде записао среду четрнаестог септембра у три сата по подне.“
„Је л’ сам тако записао?“
„Та дабоме.“
„Е онда мора бити да сам погрешио. У датумима се човек најлакше збуни.“
Бадава Стеви сва објашњења, он више није у стању да се оправда и све док та манџетна не оде у веш, за ручком и вечером само о томе слуша.
Ја сам још горе прошао него овај Стева. Записао сам један пут на мојој манџетни: „Ломина улица бр. 132“. И ето, то је баш невин запис нити би ма која жена ма шта посумњала. Али моја жена није била мишљења тих осталих добрих и паметних жена. Па ипак, камо среће да ме је изгрдила, грдила би, грдила би, пресело би ми два три ручка и две три вечере, па чак и она улица и онај број заједно са манџетном отишли у веш, заборавила би се цела ствар. Али је моја жена са свим друкче урадила. Узела је лепо гуму и мало средине од хлеба па је фино избрисала број куће и написала нов број 102.
Метнем ја лепо манџетне сутрадан на руке и упутим се у Ломину улицу. Погледам у кој број ми ваља ићи и видим 102. Упутим се у кућу са највећом сигурношћу и можете мислити моје пријатно изненађење кад преда ме изађе некаква тетка моје жене, која је мојој кући врло често долазила и врло радо говорила мојој жени шта је чула од света о мени, али јој ја баш због тога никад нисам хтео отићи. Можете мислити како смо се пријатно забављали.
„Ју, откуд ти синко? Фала Богу кад си ме се и ти сетио.“
„Е па забога тетка“, узврдао се ја, „живи смо људи, род смо, па ако се ми нећемо међ собом пазити онда ко ће“.
Можете мислити како сам се увијао, као удовица кад јој наспе да се по други пут уда. Доказивао сам тетки како њу једнину у целој фамилији поштујем, како налазим да је она паметна жена, како ми је њен савет увек добро дошао и већ тако даље.
Увече на вечери, ја почнем са свим невино, неким љупким детињастим гласом:
„А знаш шта ми се данас десило, жено. Имао сам посла на железничкој станици, па да скратим пут прођем кроз Ломину улицу, па пролазим поред теткине куће те ми паде на памет: Ајде, баш да свратим до тетке, никад јој нисам био, па је ред кој пут да је обиђем. Тетка се обрадовала, знаш, тако се обрадовала…“
„Па како си могао свратити, кад ти и не знаш где тетка седи. Ти ниси знао где она седи.“
„Па зар не седи у Ломиној улици?“
„Па она седи тамо, ја знам да она седи тамо али ти то ниси знао!…“
И сад настаје обична фамилијарна сцена коју нећу да износим у новинама јер сам ја противан томе да се новине баве фамилијарним животом.