Обећао сам вам да ћу се купати напоље, у отвореној Сави. Одржао сам реч, али вам морам рећи да је то било велико пожртвовање са моје стране а све вас ради, моји драги читаоци.
Пре свега, ја не знам да пливам. Међу тим људи, који имају у том погледу искуства, уверили су ме да је човеку врло потребно да зна пливати ако хоће да скаче у Саву. Господин Тома, бивши жандармеријски официр, уверио ме је о томе врло убедљивим разлозима:
„Ја знам врло много њих“, тврдио ми је г. Тома, „који нису знали пливати а пали су случајно у Саву. Па знате ли шта им се десило?“
„Шта?“
„Удавили су се. И то није само у Сави, то се може десити и у Дунаву. Могу вам рећи“, настављао је г. Тома врло убедљиво, „да се од прилике деведесет и четири од сто, од оних који упадну у Саву а не знају пливати, удаве“.
„Та није могуће?! А шта бива са оних шест од сто?“
„Они се спасу. Или боље рећи они се не спасу, пошто не знају пливати, него их извуку људи.“
Пошто ме је г. Тома тако разложно убедио; пошто ни сам не би желео да уђем у оних деведесет и четири од сто, јер шест од сто је ипак солиднији интерес, то предузмем све мере предострожности те да бих се могао купати у отвореној Сави. Најпре ми илиџарев момак веже око појаса две велике тикве, тако да сам сам себи личио на огромну лађу са точковима са стране; за тим ме веже једним појасом под мишке, као оно што се вежу деца кад се уче да ходају и најзад за тај појас веже једно подуже уже и, кад је то све свршио, понуди ме врло љубазно да скочим у Саву.
Ја очајно погледах у г. Тому, а он ме охрабри овим војничким речима:
„Прекрстите се само, ја се пред сваком несрећом прекрстим.“
Охрабрен његовим речима, ја се прекрстим и скочим. Још у лету ја сам се био покајао али је већ било доцкан. У том се деси и још нешто, што је у први мах збиља било необјашњиво и што сам ја тумачио као игру природе. Ја сам скочио дупке, право ногама у воду, али се наједан пут у води окренем главом доле, а ноге ми се појаве горе над водом и колико год сам покушавао да се вратим у прави положај нисам могао успети. Најпосле почнем ногама кретати као патка кад је прекољу, неби ли тиме дао знак илиџарском момку, да ми се мој положај ни мало не допада. Јер најзад, могло би ми се и то десити да ми ноге назебу ако их оставим стално тако над водом. А међу тим, и ако с главе риба смрди, ипак с ногу назеб почиње.
Момак је разумео моје знаке и брзо ме је вукао за уже. Чим ме је извукао на илиџу и чим сам се ослободио оно мало воде којом су била пуна уста и стомак, ја га престрављено питам:
„Молим, објасните ми, каква је то игра природе? Ја нисам скочио главом у воду па да тако останем; ко ме је дакле обрнуо?“
„Пардон“, рече момак, „то је знате једна мала погрешка, везали смо тикве сувише ниско“.
И одмах се даде на посао да поправи ствар. Пренесе ми тикве на леђа те добијем облик младе камиле. Прекрстим се опет, по упутству г. Томином и скочим понова. Разуме се, сад се нађем у сасвим пријатном положају са главом над водом, тако да сам могао све око себе посматрати.
Прво што сам спазио, погледав око себе у бели свет, био је један водоскок који је отицао за један метар у висину. У околини тога водоскока видео сам само један нос и мало даље два ножна палца. Полако, полако, па тај водоскок дође близу мене и ја познадох господин проту.
„А ви сте то?“ рекох учтиво.
„Да, ја синко“, рече г. прота, „ја, знаш, тако здраво волим да лежим на леђа“.
Хтедох да га замолим да ме благослови али прота који воле да лежи на леђа, измаче даље. Ја се окретох и на ту страну и спазих две огромне тикве. Чисто ме обрадова кад видех да се још ко осим мене купа са тиквама а изненадих се кад видех да су томе тикве везане на средини тела па се он ипак не купа с главом у води а ногама у ваздуху. Кад дође к мени сасвим близу, увидео сам да сам се преварио и да то у ствари и нису биле тикве него сопствена тековина тога господина, који већ осам година вуче од државе пуну пензију.
Морам рећи да ми се купање у отвореној Сави много више допада но у базену. Они који се купају у отвореној Сави имају уз то и једну сасвим невину забаву коју они у базену немају. Они наиме кроз мале рупице под балконом, завире у базен где се женске купају. То је збиља занимљиво, а што је главно са свим невино задовољство.
Да је то збиља занимљиво причаћу вам шта се десило потпуковнику И. Ви ми нећете замерити што вам не кажем његово право име. То не смем, пошто је ово скроз истинит догађај.
Дакле и г. потпуковник је волео да гвири. Није то што је он нешто зло мислио, већ просто зато да му прође време.
„Знате“, рекао би г. потпуковник г. секретару министарства финансија, „ово је боље него рецимо поверљиво оделење у каквом паноптикуму“.
„А мени се чини“, приметиће г. секретар, „да је то гвирење у женски базен хигијенски оправдано. Нећете ми веровати, али кад гвирнем а ја се одмах ознојим, просто се у води ознојим“.
„Како то може бити?“ ишчуђава се потпуковник.
„Тако, у води се ознојим.“
„Па како то ви приметите?“
„Па тако, осетим да ми је мокро тело.“
Сад, како било да било. Било то хигијенски или не; личило то на паноптикум или не; знојио се секретар у води или не; тек што је овде главно то је да је г. потпуковник волео да гвири.
Једнога дана међу тим он дође, свуче се и сви се гости изненадише кад видеше на његовом рамену две велике пруге црним мастилом исписане.
„Какво вам је то мастило на раменима?“ упита га г. прота.
„Писао сам нешто ноћас па сам се случајно исфлекао“, одговори г. потпуковник.
„А тако!“ вели г. прота и сумњиво врти главом јер, најзад, морало му је бити чудно од куд мрље од мастила на рамену. Није ваљда при писању умакао главу у дивит па да му се рамена избрљају.
Што су му се рамена избрљала мастилом, то још није било такво чудо, али од тога дана није хтео ни да гвири. Никако није хтео.
„Хоћемо ли по једно задовољство?“ нутка га г. секретар и плива ка женском оделењу.
„Нећу, хвала“, одговара г. потпуковник.
„Ама, што нећете“, навалио г. секретар, „а данас је болан у паноптикуму ванредно богата серија слика“.
„Нека, нећу.“
„Па зашто нећете?“
Најзад се г. потпуковник повери секретару. Почеше обоје дупке да пливају и упустише се у разговор.
„Прекјуче знате“, жали се г. потпуковник, „ви сте били отишли раније с купања а ја остао. Одем ја тамо да гвирим и баш близу рупе спазим једну ванредно лепу женску. Бело јој тело а руке пуначке а плећа, плећа, плећа… то јест, пардон, нећу вам је даље описивати“.
„Зашто, опишите ми је“, навалио секретар.
„Не, нећу.“
„Али забога, тако сте лепо почели. Опишите ми је“, моли г. секретар.
„Не могу, имам разлога.“
„Каквих разлога?“
„Па таквих, то је била моја жена. Како ја могу вама густирати моју жену.“
„А тако?“ учини г. секретар, „онда, извините. Па шта је даље било?“
„Да знате“, настави г. потпуковник, „нисам познао да је то моја жена, него јој почнем кроз рупу довикивати неке речи“.
„Какве речи?“
„Тако, неке слатке речи.“
„А она?“
„Она ме познаде по гласу.“
„Па?“
„Па ето. Само што рече: Разговараћемо, Јоцо, вечерас код куће.“
„Па јесте ли разговарали?“
„Јесмо, разговарали смо“, рече потпуковник и уздахну.
„Па како сте прошли?“ пита радознало секретар.
„Па ето, тако. Видите ове пруге од мастила на раменима. То ме је она намазала да може познати кад гвирим. Сад увече кад одем кући прегледаће да нисам опрао сапуном. Чим се ко тамо приближи а она гвирне на рупу да види има ли белегу од мастила на рамену. Ето, видите како сам зло прошао и сад ми је ускраћено и то једино невино задовољство.“
Ето, толико је испричао г. потпуковник па се навезао да плива уз воду а секретар оде сам на рупу.