Измеђ купатила и страшнога суда има неке сличности. И тамо као и овамо „не знају се цареви не познају краљеви“. Пред Богом и пред илиџаром сви смо једнаки т. ј. голи.
Разуме се измеђ купатила и страшнога суда има и неке разлике а не само сличности. У купатилу се на пример плаћа улазница док је антре за страшни суд са свим фрај; улазећи у купатило добије се чист веш, док одлазећи на страшни суд сваки понесе свој прљав веш са земље.
Нека вас ни мало не зачуди овакав увод. На овој жези каква је настала последњих дана, пријатно је чак и разговарати о купатилу и о хладној води.
Ви сте читали да се индијски факири даду живи сахранити и издрже тако по четрдесет дана у земљи. Од како су настале ове несносне врућине, мене све нешто копка да извршим једно такво факирско чудо, али не у земљу него да одем у купатило, да се завучем све до ушију у воду па да преседим тако четрдесет дана, све док се не укиселим као краставац у води.
Ето синоћ, како сам ушао у базен, пуна два сата нисам излазио из воде. И да видите није то само што је у води мокро, него је и занимљиво седети тако у купатилу. А занимљиво је баш зато што је купатило слично са страшним судом т. ј. што се у купатилу „не знају цареви не познају краљеви“.
Отвори се кабина и ви видите појави се најпре један трбу, са свим обичан трбу; па онда се појави нога са жуљом, па онда тек глава, леђа и све остало. Па онда тај трбу бућне у воду, спусти му се коса преко чела, обесе му се бркови преко усана и изгледа, Боже ме прости, као чупавац. Ви се распитате ко је то и кажу вам, рецимо, да је то тај и тај министар. И вама то дође чисто смешно, видели сте министарски трбух, видели сте министарски жуљ и видели сте, рецимо, министарска — леђа. Таки вас подузме неко осећање једнакости и равноправности. Осећате неко нарочито задовољство да пљуснете мало водом г. министра или да се загњурите, да га дохватите за ноге и преврнете. Молим вас лепо, то је дозвољено и у самој политици загњурити се у мутној води и дохватити министра за ноге па га преврнути; то се у политици чак сматра као успех, па зашто онда неби било у купатилу дозвољено?
Отидите молим у купатило па ћете видети како је то занимљиво. Није то само министар него замислите ту је крај вас го државни саветник, го архимандрит, го практикант, го начелник министарства, го општински чувар и го Мориц Мешулан а ви не можете погодити ко је ко. Кад би вам ко казао: ето од те шесторице што су сад у базену један је архимандрит, други начелник министарства, трећи Мориц Мешулан,, четврти општински чувар, пети државни саветник а шести практикант, ајд покажите прстом ко је ко, ви бисте морали погрешити. Ви би за архимандрита казали да је то Мориц Мешулан, од Морица би мислили да је то начелник министарства; од начелника министарства би мислили да је општински чувар; од општинског би чувара мислили да је архимандрит. И једино где се не би преварили и где би са довољно сигурности могли погодити, то су државни саветник и практикант. Никад вам се не би могло десити да практиканта, па ма и голог, сматрате за државног саветника нити пак да државног саветника, па ма и голог, сматрате за практиканта. То долази отуд што се државни саветник и практикант не разликују само по оделу и по плати, већ и по телесном саставу.
Ех, зато видите, да ми се не би десило да на пример каквог народног посланика сматрам за пиљара или да каквом пиљару приступим и да почнем с њим разговор као са професором универзитета; замолио сам једног дугогодишњег посетиоца купатила те је синоћ у води непрестано седео крај мене и давао ми обавештења. Сели смо или управо чучнули смо у један ћошак базена, тако да су нам само главе биле над водом и посматрали смо редом сваког.
„Молим вас ко је онај тамо?“
„Који?“
„Онај што је изашао из кабине број 17, и што је онако бео у телу као да је млеком наливен?“
„То је један ђакон.“
„Тако. Хвала.“
У том ђакон бућну са балкона и загњури се.
„А онај с ребрима?“
„С каквим ребрима?“
„Па тако… ено видите онај што му се могу пребројати ребра?“
„А, онај. То је сарадник једног шаљивог листа који, осим врло мале плате, сваки час извлачи и батине због разних ‘вицева’ које тај лист доноси.“
„А молим вас ко је онај са куковима?“
„Каквим куковима?“
„Онај што је бео у телу као да је рођени брат оног ђакона и што онако гордо корача по ходнику, као да има већ осигураних десет година службе?“
„А да, е то је видите један феноменалан посетилац купатила.“
„Како феноменалан?“
„Па тако. Купа се сваки дан јер има прво и прво бесплатну редакцијску трамвајску карту, па онда бесплатну редакцијску купалишну карту, па онда бесплатну…“
„А шта је он?“
„Он је знате секретар рударског оделења и молим вас само, обратите пажњу како се он купа. Он загњури главу у воду и стално му је тежи део тела под водом.d
„Па то долази извесно услед службене навике. Он увек уображава да је у положају човека који истражује руде ма и под водом а тек не мислите да би требао тежи део тела да загњури, тек неће ваљда њиме да наиђе на руду. Зато он увек сагне главу, то је знате навика.“
„Па јесте.“
У том се секретар загњури тачно онако како ми је мој пријатељ описао. Док сам посматрао тако господина секретара појави се из воде најпре нека коса, па онда чело, очи а за тим нос и ништа даље. Постоја тако над водом минут два, надиса се кроз нос мало ваздуха, па се опет загњури у воду. Изгледао ми је мало чудноват тај начин купања па сам и даље посматрао. Мало после опет се помоли из воде најпре коса, па чело, па очи, па опет нос и опет постоја над водом минут два те се надиса чиста ваздуха па се опет загњури.
„Молим вас лепо“, упитах мога пријатеља, „какав је овај начин купања. Ево овде недалеко од нас један је тип стално под водом а само по где кад изнесе главу да се надише ваздуха“.
„Ха, ха, ха“, насмеја се мој пријатељ. „Какав начин, то није начин, то је нужда“.
„Не разумем вас.“
„Погледајте тамо горе на балкону, видите ли оног човека сувих ногу као штрк, што се ослони на ограду па оштро гледа овамо у воду.“
„Да, видим.“
„Е то је видите шнајдер а овај овамо у води… но, па тај прави одело код њега и, некаквим чудним случајем не могу већ две године да се састану. Јел’ разумете сада?“
„Не разумем.“
„Па овај се видите гњура под водом, чека док шнајдер скочи у воду да он излети и да се затвори у кабину.“
„Па онда?“
„Онда ово бива. Шнајдер чека, чека, чека па кад га не може да дочека а он скочи у базен и загњури се тражећи под водом да за ноге ухвати свог дужника. Овај међу тим побегне на другу страну па у кабину. Тако се скоро сваки дан јуре.“
„То ме баш занима. Остаћу да видим тај лов, радознао сам да л’ ће га ухватити.“
„Неће, овај је врло вешт. Не остаје шнајдеру ништа друго него да донесе у купатило једно сертме па да га ухвати.“
Ето овај ме шнајдер и његова риба задржала у базену читава два сата.
Вечерас ћу се купати напоље у отвореној Сави па ћу вам отуд писати.